Povremeni incidenti kojima se ugrožavaju bezbednost i integritet predsednika vlade Aleksandra Vučića nastavak su kampanje koja se vodila protiv premijera Zorana Đinđića. Njihove razlike, i lične i idejne, nevažne su u onoj meri u kojoj je politika koja inicira ove incidente, hologram zločinačkog udruživanja iz devedesetih. Neki su od te politike odustali, drugi je prihvatili. Na početku mandata, odlaskom u Sarajevo, premijer je o potrebi takvog distanciranja poslao jasnu i humanu poruku.
U međuvremenu se, u procesu odumiranja, srpski nacionalizam transponovao u ruski. U tom smislu smo otišli daleko na onu stranu zdravog razuma, ne samo političke etike. Kvislinška politika poziva da se odustane od svih posebnosti koja odudaraju od svojstva i interesa jedne strane i daleke države. Ali tu nije samo naša odgovornost. Evropskim sankcijama, koje su neprecizne i u izvesnom smislu licemerne, Putinova Rusija je, kao recidiv carizma i boljševizma, prekasno odbačena na marginu civilizovanih nacija i politika. Za nas je samo otežavajuća okolnost ukoliko je Putin paradigma Miloševićeve patologije, potkrepljene nuklearnim i energetskim ucenjivačkim kapacitetom.
Najprecizniji presek izazova s kojima se suočava sprega novinara, tajkuna i stranih agentura predočen je u uredničkom tizeru Ljiljane Smajlović Politika, laži i video-klip u nedeljnoj, "porodičnoj" Politici od 2. novembra 2014. http://www.politika.rs/rubrike/kolumna-nedelje/Politika-lazi-i-video-klip.lt.html. "Porodična" Srbija dobila je poziv da razume politički i moralni legitimitet verbalnog napada na premijera Vučića na Londonskoj školi ekonomije. Incident je izazvao roštiljdžija s Terazija, lice dugo poznato organima gonjenja. Indcident je u pomenutom pamfletu povezan s pokušajima bošnjačkih emigranata, većinom studenata, izbeglica od koljača i pokolja, koji su pokušali da prekinu predavanje Milorada Dodika na Kolumbiji. Dodikovo obraćanje organizovao je Gordon Bardoš, koji je delovao, takav je moj utisak, kao lobista srpskih kriminalnih političkih struktura koje su izvele atentat 12. marta 2003. Da li je on Danijel Server Vojislava Koštunice, ili Kim Filbi Hariman Instituta verovatno je danas malo važno. Nevažno je i to, da se Bartoš obradovao Đinđićevom ubistvu, o čemu sam svedočio na jednoj tribini koju je preneo Peščanik davne 2007. Rekao mi je, "dobro je da smo to završili", ili nešto slično. Više nisam pouzdan svedok, bilo je davno, a bio je to jedan od onih dana koji su nas uporno vraćali u začarani vrtlog prokletstva. Ne znam da li će Bardoš nastaviti da deluje u "timu" Vuka Jeremića, nove lobističke grupe koja se zalaže za novonesvrstanu politiku koja je u svemu antiteza one Titove, budući da nas svrstava među najcrnje diktatorske i islamisličke trećesvetske režime. Svejedno, prve indicije o incidentu u Londonu ponovo razotkrivaju ulogu srpske diplomatije u politici izolacije i kvislinškog približavanja Rusiji. Ukoliko je premijer ovih dana razmišljao o kadrovima i spregama, pa i onima u Londonu, bio je na dobrom tragu.
Neobično je nezadovoljstvo srpskih medija srpskim medijima. Mediji su uspeli da pripreme atentat na Đinđića, i uspešno spinuju vesti o sličnim pritiscima na Vučića. Mediji su preživeli Sablju. Zaboravljena je njihova uloga ad hoc saradnika vojne bezbednosti i Zemunskog klana. Dominantni mediji u Srbiji u potpunosti oblikuju javno mnenje bez obzira na globalni pristup informacijama i razlikama u mišljenju. Ishod je kompletna idiotizacija Srbije. Za novu, "porodičnu" Srbiju, civilizacija je zlo, Srbi su u stvari Rusi, kozaci i Belorusi. Difamirane su sve institucije demokratije i vladavine prava. Mrzimo sve naše narode i narodnosti, često i sami sebe. Navijamo za islamiste i teroriste. Harp izaziva poplave. Amerikanci seju ebolu po Africi. Smišljeno nas truju avionski tragovi, i one koji su to smislili. Boris nije lopov. Ali njegovi jesu. Evropa je siromašna i propala. Evro vredi manje od rublje. Pederi su pedofili, lezbejke nimfomanke. Ne samo mediji zaraženi genomom zločina, nego i oni koji su se podvukli pod demokratske, građanske i otvorene, podsticali su mržnju prema susedima, Jugoslaviji, inovercima, ateistima, Evropljanima i Amerikancima. Mada ima Srba i među svim pomenutim kategorijama. Dok i najbogatiji Rusi beže u evropske banke, škole, butike i čiste gaće. Nema javne budale, analitičara, lažova, prevaranta, cinkaroša i kvislinškog mesije koji, često uz odobravanje autorke i voditeljke, nije prošao kroz kultni Utisak nedelje.
Ljiljana Smajlović nema osećaj, niti poštovanja, prema unutrašnjim razlikama koje Srbiju ipak čine demokratskom i otvorenom zajednicom. Zaboravilo se kako je u Srbiji dobila utočište i za našu sirotinju basnoslovne budžete (koje preračunava u evrima, umesto u rubljama). Ljiljana Smajlović ne vodi samo kvislinšku propagandu, koja je u globalnom kontekstu gotovo legitimna, ona Politiku zloupotrebljava u najpoganijem kontekstu, ispisujući pamflete koji nas vraćaju u najprljaviju prošlost tih novina, prošlost iz koje smo krenuli pogrešnim putem. U najnovijem pamfletu Vladimir Beba Popović sporan je jer je 2003. pokušao da raskrinka novinarsku bandu koja je učestvovala u pripremi atentata na premijera, i na pripremi ubistva njegovog prijatelja. I tu nema ničega neočekivanog ili novog. On će umeti da se oglasi. Ali UNS i NUNS neće umeti da daju prave odgovore, zašto su njihovi mediji poternice za mrtvima, i čitulje za žive?
Ove redove ispisao sam zbog nečega drugog. Za "porodičnu", domaćinsku Srbiju (svi ostali smo neporodični i kad smo porodični, nedomaćinski izrodi i sodomisti???), ponovo je sporna i Biljana Kovačević Vučo. Biljana, međutim, ne može da potvrdi sa onoga sveta da se iskreno, i sa svim, i poslednjim snagama, borila protiv izolacionističke i kvislinške politike koju su sprovodili Koštunica, Tadić i Jeremić sa SPS-om itd. Ne može da svedoči da su za nju ljudska prava, kojima je bila posvećena, postala u jednom trenutku drugorazredna, u opštoj destrukciji svih institucija i normi, koju je smišljeno, u sprezi s tajkunima i ruskom agenturom, vodio državni vrh. Dok smo smišljali profesionalni profil Instituta za javnu politiku, koji takođe ometa urednicu Politike, Biljana nam je bila ona ideja, ona energija, kojom u tim danima nismo uvek dovoljno raspolagali. Partijsku politiku smo, privremeno ili zauvek, prepustili mlađima.
Ove redove napisao sam zgađen, po ko zna koji put, obračunom s ličnostima koje više nisu među živima. Ali nije bez značaja pokušaj da se uspostavi nova struktura kvislinških krugova u Srbiji i Crnoj Gori. Panika, u Srbiji, od evropske integracije, panika je od otvaranja regionalnih granica zatvorenih po stratištima širom bivše Jugoslavije. Strah od Nemačke, Italije i Austrije, naših tradicionalnih i većinskih ekonomskih partnera, mada je "Evropa" zauvek predaleko i za njene ljubitelje, i za one druge. Za sve nas buduća Evropa je neka buduća Jugoslavija, koju su i pomenuti strani partneri s nama zajedno razbijali. Panika u Crnoj Gori je u nemoći opozicije koju su kreirali srbijanska vojna bezbednost i narko karteli. Otud divljenje svakom ko nasrne na srpskog ili crnogorskog premijera. Otud u Politici podrška bivšem kiosk-roštljdžiji, i svakom ludaku koji se pozove na rusko srpstvo. Otud i u srpskim medijima, pa i u "porodičnoj" Politici podrška bolesnici koja opšti s kućnim ljubimcem ne kao duševno poremećena osoba, nego kao moralna snaga cele jedne nacije.
Tačne su sve pretpostavke da se u Srbiji aktivno i smišljeno ubijaju reformatori, u svakoj generaciji naše moderne istorije. Ovih redovi su odgovor na samo jednu medijsku akciju kojih je bezbroj, svakodnevno. U kontekstu nasrtaja na premijera, optužbe da je ugasio Utisak nedelje podsećaju da je ta emisija bila smišljena, organizovana destrukcija institucija, kulture i racionalne politike. I samo jedno od ročišta gde su se donosile smrtne presude svakom pojedinačnom ili organizovanom pokušaju da naš narod konačno usvoji institucije, običaje i mentalitet onih država i naroda gde je odlazio, generacijama unazad, u pečalbu, u školu, u muzej, nekad i pljačku.
Ne znam da li je Srbija na dobrom putu, i da li će na tom putu izdržati. Ne vidim u opoziciji snagu koja će srušiti granice prema susedima i ostatku Evrope. Niko ne pominje da će nas evropska integracija približiti i granici Rusije sa Evropom, ali me to naročito ne interesuje. Ne "podržavam" Vučića, uveren da ga će ga moja "podrška" omesti u nastojanjima da Srbiju održi na tome putu. Nisam mogao da "podržavam" ni Đinđića, jer bih time podržao sve koji su se, uz njega, ogrebali ne samo za korupciju i funkcije, nego i za njegov život. "Podržavam" pravo na život, a naročito integritet premijera koji ponekad potvrdi da smo u ponečem istomišljenici. U Srbiji, kakva jeste, to je čudo nad čudima. Ili se u svemu varam, ali ni u tom slučaju nisam od naročite pomoći.
