Jedan od najozbiljnijih problema sa kojim se suočavaju države u razvoju pa i Srbija odnosi se na nepostojanje profesionalnih visokoškolskih institucija za obrazovanje, profesionalno osposobljavanje, inovativno usavršavanje karijernih državnih/javnih činovnika, za različite resore državnih/javnih službi, u zemlji (od nacionalnog plana do lokalnih samouprava) kao i za pozicije u inostranstvu - evropskim, regionalnim i globalnim institucijama.
Mada je obrazovanje visokokvalitetnih činovnika u javnom sektoru jedna od najunosnijih investicija, ista nikada nije u pomenutim sredinama prepoznata, pa je to jedan od glavnih razloga nezadovoljavajuće efikasnosti i efektivnosti u radu upravnih organa i organizacija. Otuda povremeni zahtevi i očekivanja, da ove važne poluge vlasti budu racionalnije i modernije ustrojene, ostaju stigmatizovani starom praksom i navikama uskointeresnih, stranačko personalnih rekonsolidacija. Primeri podele izbornog, političkog plena nedvosmisleno pokazuju da su drugi atributi ličnosti, znanja i iskustva, kao i logika karijera u drugom planu, usled čega se institucije sistema lišavaju ključnog resursa.To je naravno loše i za državu i za građane. Godinama viđane slike i (ne)prilike iz parlamentarne prakse kao i iskušeni utisci i efekti rada izvršne i upravne vlasti, kao da nemaju dovoljnu težinu da se sa ovom praksom improvizacija i laicizacija prestane. Sa učincima takve administracije problem imaju i inostrani partneri, iz političkih i ekonomskih krugova, administrativnih institucija i korporativnih organizacija, ali i obrazovaniji građani takvih država. Oni manje obrazovani i neobrazovani to smatraju usudom svake vlasti. Dodatni problemi su međutim i u tome što su i odluke u budućnosti delom prejudicirane i ograničene odlukama u sadašnjosti. Upravo u tome je značajna razlika između razvijenih i nerazvijenih društava, onih koji ne samo da gledaju nego i vide budućnost, i onih zagledanih u prošlost, iz koje teško mogu jasno videti budućnost.
No, vratimo se u sadašnjost i sagledajmo statusnu, profesionalnu, edukacionu i promotivnu vrednost javnoupravne struke, službe, karijere u Srbiji. Pored iskazane činjenice o nepostojanju visokoškolskih institucija za obrazovanje državnih/javnih činovnika/službenika, postoje i druge nezadovoljavajuće okolnosti. Tako, na primer, ne postoji društvena i profesionalna saglasnost o tome koja bi teorijsko-empirijska škola mogla biti uzor našoj sredini? Da li država treba da osnuje samostalno takvu obrazovnu instituciju, što je praksa u pojedinim prestižnim administracijama, ili će tu misiju ostvariti kroz javno-privatna partnerstva ili će se osloniti na saradnju sa nekom od priznato-prestižnih škola iz inostranstva? Dodatne pobude za promenom postojećeg alarmantno inertnog stanja u obrazovanju državnih/javnih činovnika zasnovane su na činjenicama da je akreditovano samo tek po nekoliko profesionalno relevantnih disciplina u programima osnovnih i poslediplomskih studija, na domaćim visokoškolskim ustanovama u oblasti društvemnih nauka, bez obzira na njihovu statusnu državno/privatnu svojinsku poziciju! Pripadajući nastavnički kadar, bez obzira na “vijugave” staze sticanja profesionalnih pozicija, takođe iziskuje kvalitativna podizanja i širenja akademskih i profesionalnih znanja i sticanja priznanja, svakako i u drugim akademskim sredinama i profesionalnim asocijacijama, u užem i širem međunarodnom okruženju. Takvih primera je premalo! Nadalje, iz mnogih već poznatih razloga reputacija državnog činovnika nije previše respektabilna i izazovna, naročito ne za one mlade i ambiciozne ljude koji traže kompetitivnije i isplativije profesionalne izazove i brže promocije, te se za studije administracije, kako je iskustvo pokazalo, ne prijavljuju u najvećem broju najkvaliteniji srednjoškolci. Drugačija je motivacija, na strani onih sa skrominjim znanjima, koji u prvom planu prepoznaju veću izvesnost upošljavanja u javnom sektoru, u stanju/vremenu u kome je država glavni poslodavac, a političke stranke najpouzdaniji ekskluzivni promoteri! Analiza kvaliteta udžbenika i pratećih učila, tog užeg javnoupravnog disciplinarnog područja, koja inače predugo značajno nedostaje, takođe ne bi mogla, po osnovanoj pretpostavci, da odobrovolji bolje poznavaoce dometa javnoupravne misli, iz zemalja sa dužom i boljom administrativnom tradicijom! Prevođenje i izdavanje kvalitetnih udžbenika iz sredina sa višom administrativnom kulturom je sporadično i nekonzistentno, jer se ovim poslom samo sporadično bave pojedini izdavači, a znatno ređe to samostalno čine institucije visokog obrazovanja! Te i takve nedostatke i manjkavosti ne mogu nadomestiti povremeni vokacioni kursevi i treninzi, koji često nisu najdoslednije sinhronizovani u pogledu sadržaja i urgentnosti potreba domaće administracije! Sve ove konstatacije upućuju na nedvosmisleni zaključak da se u takvim okolnostima ne mogu steći niti potrebna, prikladna i očekivana lukrativna znanja niti sposobnosti za otkrivanje i utemeljivanje novih razvojnih vizija u ovoj važnoj sferi – državne uprave i javnog upravljanja. Tek sa postepenom a suštinskom promenom ovog letargičnog stanja mogli bi se očekivati prepoznatljiviji pomaci u višedimenzionalnim kvalitetima javne uprave i javnog upravljanja, koje jedino mogu da obezbede i unaprede prikladno obrazovani, specijalizovani javni administratori i menadžeri.
Da zaključimo, da bi se ovo nepovoljno i neperspektivno stanje promenilo potrebno je formiranje posebne državne strategije za školovanje državnog činovništva u čijem bi oblikovanju sudelovali kompetentni zastupnici državne vlasti (zakonodavne, izvršno-upravne i sudske), stručnjaci iz odabranih akademskih sredina iz zemlje i inostranstva,, predstavnici privrednog i finansijskog kapitala, zastupničke organizacije, zainteresovane IT fondacije i dr. U realizaciji ove strategije, konsenzualno usvojene, pored pomenutih institucija sudelovale bi i specijalizovane evaluacione agencije i masmedijske produkcije. Istovremeno bi se rekonstituisala i nova politika državnog stipendiranja nadarenih studenata na prestižnim fakultetima i školama u inostranstvu, specijalizovanih za posebne profesionalne profile u sferama ekonomije, finansija, prava, politike, javnih politika, društvenih delatnosti itsl. Ovom društveno značajnom javnom pozivu, po logici dobre i održive poslovne politike, verovatno bi se odazvali i realno vodeći domaći i inostrani poslovni (biznis) krugovi.
~~~
Prof. dr Mijat Damjanović, koordinator Sektora za javnu upravu Instituta za javnu politiku