10.11.2014.

Prljavi dragulj

Autorski tekstovi

Prljavi dragulj

Otvoreno pismo glavnoj urednici „Politike“

Poštovana gospođo Smajlović,

Uoči sednice Odbora za kulturu i informisanje održane 6. novembra, kojoj smo oboje prisustvovali i uzeli učešće, u sklopu priloga pod naslovom „Gde cenzuru vidi vlast a gde opozicija“ u listu „Politika“ između ostalog ste izjavili da se nadate da Srpska napredna stranka ima boljeg svedoka od Ištvana Kaića za tvrdnju da „Politika” cenzuriše i zabranjuje drugačija mišljenja. Odgovoriću vam odmah: verujte da nije potreban nijedan drugi svedok da bi pokazao kako danas vodite najstariji dnevni list na Balkanu.

Da javnost ne bude pogrešno informisana, niti sam ja, kako vaši novinari navode, zatražio pomoć od skupštine, niti je poenta moga slučaja jednostavno to što niste hteli da mi objavite nekoliko tekstova koji su kritikovali ponašanje Olje Bećković, kako pre tako i nakon što je usledila politička kampanja na ličnoj osnovi protiv premijera Srbije. Srpska napredna stranka želela je da ima protivtežu u raspravi na Odboru i ja nisam imao ništa protiv toga da se moj slučaj aktualizuje. Štaviše, želeo sam to svom snagom, kao kada je moje saopštenje povodom toga emitovano 4. i 5. oktobra na TV Pink, koja ga je jedina od svih medija prenela, kada sam gostovao na TV Kopernikus da objasnim zbog čega je taj slučaj važan, ili kada mi ni najmanje nije zasmetalo što su jedan od spornih tekstova objavili e-Novine i Informer. Setićete se, na potpuno isti onaj način na koji mi nije smetalo da se obratim vama koji ste iz svojih razloga u aprilu željno dočekali tekst pod nazivom „Treći metak Branke Prpe“.

Smisao mog slučaja, međutim, nije u tome da se pokaže koliko je apsurdno da se ja kome ste objavili „više od stotinu hiljada slovnih znakova“ i sedam članaka za osam meseci, žalim na cenzuru, kako to vi i vaši novinari predstavljate, nego da u vašem mediju indikativno niste dozvolili (još uvek) nijedno mišljenje suprotstavljeno političkoj kampanji Olje Bećković. Za to vreme objavili ste na desetine tekstova u kojima se spominju ona i „Utisak nedelje“ od kojih su bezmalo svi išli u korist kampanji kojoj ste se pridružili, da biste potom u to jednoumlje uvukli i Udruženje novinara Srbije na čijem ste takođe čelu. Na taj način jasno ste zloupotrebili kako „Politiku“ i svoju funkciju glavne urednice, tako i čitavo novinarsko udruženje, a „najviše standarde profesionalnog novinarstva“ kojima se toliko hvalite konačno ste, naočigled svih, bacili u zapećak samo radi nastavka negovanja bliskih odnosa sa vašom prijateljicom Oljom Bećković. Siguran sam da shvatate da i oni koji nemaju veze sa novinarstvom znaju da lični odnosi sa nekom osobom ne smeju da stoje na putu profesionalizmu. Vi ste to izneverili pokazujući svoju prvu slabu tačku.

Zbog toga je jasno da uopšte u pitanju nije karakter mog teksta, da li vam se dopao ili ne, nego to što nije bilo nijednog kritičkog osvrta koji bi osudio očiglednu manipulaciju i ličan obračun Olje Bećković sa premijerom Srbije. Ne samo što ga nije bilo u vašem listu, već ni u listovima pod manje-više direktnim uticajem i kontrolom NUNS-a, kojima često oponirate, što vam u ovom slučaju ni najmanje nije smetalo. Umesto toga, zaputili ste se istom stazom kao NUNS i vaša bliska prijateljica – lično ste stali na njenu stranu, a od „Politike“ ste u ovom, kao i u slučajevima neprimerene i krajnje neukusne demonstracije vaše lične putinofilije, napravili bilten sopstvenih ili vama bliskih stavova, gde niko nije mogao da dobije prostor da kaže bilo šta drugačije.

Nakon što mi je vaš urednik obrazložio da moj tekst neće biti objavljen zbog toga što je već previše tekstova stiglo na istu temu, odgovorio sam mu da se nadam da je makar jedan od tih kritičan prema glavnom propagatoru, kako bih razumeo razloge tog odbijanja. Ali nije bilo nijednog, gospođo Smajlović. I ne samo to, tokom cele iduće nedelje izlazili su tekstovi o istoj temi među kojima takođe nije bilo nijednog koji bi odudarao od vašeg privatnog stava o toj temi. Tokom čitave te nedelje držali ste u svojim novinama karikaturu Olje Bećković preko čijih usta prelazi crni flaster sa profilom premijera Srbije na kraju. Da li se to može nazvati profesionalnošću ili je reč o jednostavnom dokazivanju prijateljstva, ne samo prema ćerki nego i prema ocu, jednom režiseru, a potom i „laktašu“ iz Republike Srpske – čitavoj zaostavštini za vas nikad prežaljene nacionalističke dogme? Da li je moguće da vam je lično prijateljstvo važnije od toga da se vama povereni „dragulj u kruni novinarstva“, kako ste se izrazili na sednici Odbora, na delu pokaže kao običan falsifikat – bižuterija i to ona od koje se na koži dobijaju razni osipi?

To je, međutim, tek polovina problema. Svoju slabost niste iskazali samo u slučajevima ekstremne naklonjenosti prema ličnim prijateljstvima ili ideološkoj identifikaciji u kojoj se pronalazite, već i u slučajevima ekstremne mržnje i neprijateljstva koje u poslednje vreme otvoreno demonstrirate prema Vladimiru Popoviću, direktoru Instituta za javnu politiku, pa i samom Institutu čiji sam i ja saradnik. U nekoliko vaših poslednjih tekstova konstantno se bavite i difamirate istu ličnost iz razloga koji na prvi pogled nisu sasvim očigledni, budući da lično niste prozvani niti od strane te osobe, niti od Instituta. Šta vam, dakle, tu smeta? Povod da ga ponovo spomenete bila je njegova izjava koju je dao Tanjugu u vezi sa Nikolom Sandulovićem i njegovom diverzijom tokom premijerovog predavanja u Londonu. Zatim ste i vi u autorskom tekstu posvedočili o svojim iskustvima sa Sandulovićem, da bi vam kao tema vašeg sledećeg teksta poslužila namera da dovedete u pitanje Popovićev integritet i legitimitet njegovih izjava koje daje javnosti. Da li je ceo problem samo u tome što su Popovića povodom londonskog incidenta zvali iz Tanjuga a vas nisu? Da li je to bio razlog da mu se denuncira svako pravo da nešto kaže o ljudima koji se lažno predstavljaju kao savetnici Zorana Đinđića?

Istovremeno, vaši novinari rade paralelno sa vama i objavljuju tekst „Fabrikovanje Đinđićevih savetnika“, gde se u istom nizu objavljuju slike Zorana Janjuševića, Vladimira Popovića i Branka Raduna, gde se po ko zna koji put citiraju više puta dokazane laži tadašnjeg američkog ambasadora Vilijama Montgomerija i ponovo reaktiviraju delovi iz post-atentatske hajke prema najbližim Đinđićevim saradnicima nastale u kuhinji Aleksandra Tijanića, ali i Marijane Milosavljević, još jedne vama bliske prijateljice. Sve to bio je samo uvod u ono što ćete posle toga napisati u maniru zločinačko-medijskog udruženja čije ste stavove delili, i sa kojim se i danas, čak kada više nema Koštunice i DSS-a, po meni nerazumljivom automatizmu identifikujete.

Tako ste u tekstu „Politika laži i video-klip“ ponovo izneli niz zlonamernih insinuacija, poluinformacija i neistina na račun Popovića, od kojih se mnogi navodi mogu proveriti pažljivim pregledom Popovićevih intervjua dostupnim na internetu. Insinuirali ste da iza dezinformacije objavljene tokom vanrednog stanja da će Tijanić biti uhapšen stoji upravo Popović, što je potpuna neistina jer je taj tekst na svoju ruku plasirao upravo tadašnji urednik „Politike“ Milan Mišić, kolega kojeg ste kasnije zamenili na toj funkciji. Tu informaciju, koja se npr. pojavljuje u 38. minutu prvog dela Popovićevog intervjua za crnogorsku TV Atlas, mogli ste, bez obzira da li se slažete sa njom ili ne, da navedete u cilju barem prividne objektivnosti, ali to niste učinili. Na taj način, umesto da shvatite da je na principima tabloidnog novinarstva, koje toliko spominjete, doktorirao vaš pokojni učitelj kojeg se ni danas ne odričete, uspeli ste da ustanovite ono što je vaša štićenica Olja Bećković sve vreme bezuspešno jurila tokom svoje za sada poslednje emisije „Utisak nedelje“ – da je Popović, kao nekadašnji navodni cenzor u vreme vanrednog stanja, a sada kao saradnik premijera Srbije kroz instituciju Instituta za javnu politiku, jedan od glavnih uzročnika aktuelnih slučajeva „cenzure“. Odavde bi mogao da sledi i maliciozan zaključak zbog čega ja, kako se to pitanje već u širim krugovima postavlja, toliko uporno pišem o temama o kojima pišem.

Kao instrument za to vrlo često, baš kao što ste učinili i na sednici Odbora, upotrebljavate onu drugu, možda još poznatiju priču koja prati vaš objekat prezira, a to je epizoda sa Gordanom Sušom. Uočićete vrlo brzo da postoji neverovatna analogija tog slučaja sa onim što u poslednje vreme u vezi sa premijerom iznosi vaša prijateljica Bećković – obe su, kada su se našle u nevolji, zloupotrebile blisku komunikaciju sa dotadašnjim prijateljima i okrivile ih za ono što im se dešava (primetite da i naši međusobni odnosi, a naročito komunikacija koju smo imali u vezi slučaja Ćuruvija, takođe ima potencijala za ovo). Indikativno je, takođe, i to da vas nikada nije zanimalo Popovićevo objašnjenje tog „incidenta“ i da ste po merilima „profesionalnog“ novinarstva sami imali unapred formiran stav po tom pitanju, baš kao i povodom Montgomerijeve interpretacije zbog čega je „Beba Popović otišao iz Đinđićevog kabineta“.

U intervjuu iz maja 2004. godine, na pitanje novinara da li je pretio Suši, Popović kaže da je to bio „običan razgovor između ljudi koji se poznaju“. Suša je tada u svojoj emisiji postavila upravo tijanićevsko pitanje, da li je to što je Popović za vreme akcije „Sablja“ novinarima saopštavao rezultate istrage bilo legalno? Dalje prenosim navode Popovića: „S obzirom da smo joj pet dana pre toga i Žarko Korać i ja dali odgovor na to pitanje, pozvao sam je i pitao da mi kaže šta joj nije jasno. Počela je da mi objašnjava kako nije imala lošu nameru i da je njen zadatak da svaku stvar istraži do poslednjeg detalja i da to objasni građanima ove zemlje. ’S obzirom da si tako istinoljubiva, mogla bi onda da kažeš građanima ove države kako si, kao nezavisni novinar, u ovih nekoliko godina uspela da kupiš stanove ćerkama. Zašto onda ne kažeš nešto i o ulozi svoga oca, Šilje Mihajlovića, u srpskom novinarstvu?– pitao sam je. Vrlo nerazumljivim govorom počela je da me optužuje, vređa, psuje, a onda smo se dotakli teme njenog postavljenja na mesto glavnog i odgovornog urednika RTS, jer je bila ubeđena da iza toga što nije dobila tu funkciju ja stojim. Rekao sam da to nije tačno i da to nisu dozvolili novinari RTS – njeni prijatelji – koji su insistirali da ona to mesto ne dobije. Kazali su – Gordana Suša je dobra, ali ona ima problem s alkoholom! Nastavila je da se svađa, a onda je ćerka uzela telefon i rekla da mama nije u stanju da razgovara. Tu se završila sva priča. Niti sam ja nju psovao, niti pretio, niti upotrebljavao DB dosijee. Samo sam rekao istinu.“

Zamolio bih vas sada, gospođo Smajlović, da dobro razmislite o paralelama i postavite sebi pitanje: nije li manir u kojem teče Popovićev razgovor sa Sušom u odnosu na sve ono što će Suša nakon tog poziva napraviti u principu formalno identičan donedavno bliskoj prijateljskoj vezi vaše štićenice sa Aleksandrom Vučićem – koju Olja Bećković, što se vidi po prirodi poruka koje navodi, a o čemu postoje i potvrde od strane premijera, tendenciozno prećutkuje u intervjuu datom „Istinomeru“ – i svoj zloupotrebi i besu koji je ustremila na njega nakon nezadovoljstva što su vlasnici B92 želeli da izmeste „Utisak nedelje“ na informativni kanal? Zapitajte se vi lično da li ste ikada ranije iskoristili bliske odnose sa nekom bitnom osobom tako što ste zloupotrebili njenu naklonost i neposrednost u trenutku kada vam se to učinilo isplativim? Ili još bolje, da li ste se ikada našli u situaciji da budete zatečeni i razočarani zbog toga što neki vaši raniji poznanici protiv vas koriste određeni sadržaj koji ste im ispričali u poverenju i izvlače ga iz konkteksta?

Nakon vašeg teksta odgovorio vam je istoričar Nikola Samardžić, kojeg ste, nezadovoljni što vam Vladimir Popović lično nije odgovorio, nazvali njegovim „dronom“. Tekst sa sajta Instituta ipak ste preneli u vašem listu, izopačavajući originalan naslov, a uz to ne tražeći dozvolu ni od autora ni od Instituta da ga prenesete. Čineći to, u štampanom izdanju selektivno ste redukovali Samardžićev odgovor i cenzurisali sve delove koji se odnose na vas, vaš list ili udruženje novinara na čijem ste čelu, tj. ukupno 423 reči iz originalnog teksta. Kada su vas kontaktirali advokati Instituta tražeći izvinjenje pod pretnjom tužbe, odbili ste, ali ste sa svog sajta, gde je već počela difamacija Samardžića i Popovića u vidu komentara grupe čitalaca koje kultivišete godinama, istih onih koje huškate na difamiranje mene kao saradnika Instituta ili na osnovu nacionalnog porekla mog imena, brzo povukli tekst. Nije li i ovo eklatantan primer u kojem ste ugled čitavog lista „Politika“ i zaposlenih u njemu stavili pod znak pitanja samo zbog vašeg privatnog hira i animoziteta prema direktoru Instituta? Nije li to čista zloupotreba položaja i gaženje profesionalnih kodeksa u još uvek javnom preduzeću? Da li je to bio glavni razlog zbog kojeg ste me ubeđivali kako je po mene bolje da se ne povezujem sa ljudima kao što su Vladimir Popović ili Petar Luković? To bi bila vaša druga slaba tačka.

Zbog svega navedenog, mišljenja sam da ste, iskazanim slabostima lične prirode, potpuno iskompromitovali radno mesto glavne urednice najstarijeg dnevnog lista na Balkanu, te da zbog takvih postupaka i ponašanja niste dostojni da vodite ono što smatrate svojim privatnim draguljem na kruni koju, ipak, niste sami sebi stavili na glavu. Zato sam sasvim siguran da upravo preko „mog slučaja“ najšira javnost može jasno i do u detalje da uvidi razmere grešaka koje ste svojom voljom odabrali da činite i kojima, čini se, nepovratno gubite „Politiku“.