Selena Tasić: Ko čuva čuvare?

Bezbednost

Istorijski posmatrano, institucije sektora bezbednosti, kao glavne nosioce sile u društvu, karakterišu rigidnost i zatvorenost sistema, kompleksna procedura u sprovođenju reformi, zatvorenost prema javnosti i spora adaptacija na novonastale uslove koje zahtevaju društvena tranzicija i transformacija. Razlog tome se delimično može naći u fundamentalnoj i tradicionalnoj ulozi sektora bezbednosti koja ima za cilj da osigura nacionalnu bezbednost. Da bi ovu ulogu ispunile u potpunosti institucije sektora bezbednosti ponekad u svojoj potrebi da održe sveprisutnu ulogu u društvu svojim delovanjem dovedu do ugrožavanja ili kršenja pojedinih ljudskih prava i sloboda. Međunarodno pravo takođe prepoznaje pravo države da krši određena ljudska prava u procesu zaštite nacionalne bezbednosti i održavanja javnog reda, (Caparini, 2006: 5). Imajuću navedeno u vidu, uloga građanskog društva u procesu reforme sektora bezbednosti dobija na značaju. Upravo građansko društvo ima ulogu da pokuša da uspostavi tu tanku granicu između zaštite nacionalne bezbednosti i zaštite ljudskih prava svakog pojedinca.

Prednosti učešća civilnog društva u RSB

Društva u kojima preovladava post-konfliktni i post-autoritarni kontekst, sektor bezbednosti u najvećem broju slučajeva karatkterišu moć koja je izvan zakona, zatvorenost sistema, netransparentnost, nereprezentativnost i manjak ili potpuno odsustvo civilne kontrole nad radom aktera koji čine sektor bezbednosti.

Reforma sektora bezbednosti zahteva transformaciju ovakvog sistema u „sistem koji pruža bezbednost građanima na efikasan i efektivan način, u okviru demokratske i civilne kontrole“, Edmunds, 2007: 20). Ključne reči u ovoj definiciji reforme sektora bezbednosti za ovaj rad jesu demokratska i civilna kontrola. Naime, nereformisan, politizovan, tradicionalan sektor bezbednosti ne prepoznaje demokratizaciju kao pozitivan proces promene na bolje. Naprotiv, on je može kočiti i opstruirati, jer je posmatra kao proces koji narušava njegov autoritet i moć sile koju poseduje u društvu. Moć i autoritet nosilaca sile predstavlja najveću potencijalnu opasnost po demokratske vrednosti jednog društva. Još je Platon u Državi postavljao pitanje „ko čuva čuvare?“. Isto pitanje postavljao je Juvenal u starom Rimu (Platon prema Hadžić, 2000; str.5). Civilna kontrola opet osigurava to da akteri koji koriste silu ostanu van domena politike, a u okvirima svog autoriteta. Međutim, istorija takođe poznaje primere u kojima je upravo civilno rukovodstvo koristilo sektor bezbednosti za sprovođenje političkih ciljeva[1], te je zbog ovoga takođe važna reprezentativnost u sektoru bezbednosti, tj. učešće građana u procesu donošenja odluka. Poznati mađarski pisac Đerš Konrad je u svojoj knjizi Antipolitika izrekao misao od izuzetnog značaja za ovu temu: „Društvo sa strategijom je jače od naoružane države“ (Konrad prema Pavlović, 2004: 267). Prema njegovoj rečenici, društvo bez strategije je društvo bez istinske politike. Isto tako je i politika bez jasne vizije strategije društvenog napretka neuspešna poltika.

Organizacije civilnog društva (OCD) spadaju u nedržavne aktere koji ne koriste silu. Osnivaju ih grupe građana koje dele zajedničke interese i ciljeve, i koje karakteriše motivacija da se aktiviraju u rešavanju određenog društvenog problema. Motiv za njihovo osnivanje nije profit, već obezbeđivanje sredstava za sprovođenje njihovih aktivnosti. OCD predstavljaju medijatore u prostoru između privatne, ekonomske i političke sfere (Caparini, 2010: 247).

Civilno ili građansko društvo je za reformu sektora bezbednosti važno iz više razloga. Prvo, jer pruža alternativan izvor informacija donosiocima odluka u političkom vrhu, ali i javnosti, kroz dijalog sa medijima, udruženjima građana, akademskom zajednicom, međunarodnim organizacijama i ostalim nedržavnim akterima koji učestvuju u RSB. Važno je ovde istaći i obrazovnu ulogu OCD u društvu. Implementacija projektnih aktivnosti većeg dela OCD uvek za cilj ima podizanje svesti targetirane grupe građana, ili institucija, o društvenoj temi za čije rešavanje postoji identifikovana potreba. Otvaranje prema javnosti i dvosmerna komunikacija između vlasti i građana kao rezultat ima porast poverenja u vlast, ali i zajedničku odgovornost za donete odluke.

Drugo, civilno društvo predstavlja otvoren prostor za javnu debatu i diskusiju u kojoj učestvuju građani, a što bi opet trebalo da pomogne zakonodavcu da prepozna trendove u procesu pružanja bezbednosti društvu.

Treće, civilno društvo je veoma bitan akter u nadgledanju rada institucija koje učestvuju u radu sektora bezbednosti. Civilno društvo kontroliše i ponašanje civilne kontrolne komponente u institucijama bezbednosti. Ono je sposobno da uvidi i javnost upozna sa eventualnim lošim praksama, korupcijom, neprofesionalnim vođenjem procesa reforme, ali i da preduzima konkretne korake u pozivanju institucija na odgovornost sudskim procesom. Ukratko, građansko društvo bi trebalo da predstavlja protivtežu moći države i samim tim kontroliše njen rad i poziva je na odgovornost (Caparini, 2010: 246). Nedavno aktuelan primer za ovo bila su udruženja građana u Americi koja su izvršila pritisak na Obaminu administraciju da istraži zloupotrebe „rata protiv terorizma“.[2] Ovde se takođe ističe primer uticaja izveštaja Dika Martija iz 2010. o trgovini ljudskim organima na Kosovu, kom su prethodile inicijative uticajne nevladine organizacije Human Rights Watch[3]. Nebrojani primeri u zemljama Balkana postoje među donetim zakonima, uspostavljenim institucijama i pokrenutim istragama na inicijativu civilnog društva. Takođe, civilnom društvu je od interesa da ima uvid u resurse koje sektor bezbednosti izvlači za svoje potrebe. Ovaj mehanizam kontrole je poželjna aktivnost svih institucija civilnog društva (Matić, 2000:81).

Četvrto, građansko društvo je u mogućnosti da marginalizovanim grupama u društvu obezbedi pravo glasa, što je za sektor bezbednosti od velike važnosti ako se posebno posmatra položaj žena i nacionalnih manjina u njemu. Ovo je posebno bitno u državama koje su tradicionalno patrijarhalne ili imaju istoriju zloubotrebe ljudskih prava. Ženska prava su na političkoj agendi postala popularna i značajna tek u poslednjih nekoliko decenija, zahvaljujući upravo dugoj i efektivnoj borbi ženskih organizacija civilnog društva. Često akteri u sektoru bezbednosti nemaju dovoljnu svest o aspektu ljudskih prava i reprezentativnosti, gde civilno društvo igra važnu ulogu medijatora, podsetnika, konsultanta i često ekspertskog mišljenja i predlagača dobre prakse.

Takođe, civilni sektor je primer za najdemokratičnije uređen sistem, što je krajnji cilj svih društava koja su odlučna da sprovedu demokratsku reformu sektora bezbednosti. U prilog ovome govori činjenica da su upravo dinamika aktivnosti građanskog društva i postojanje slobodnih medija parametri za evaluaciju uspešnosti reforme.

Prema liberalno-demokratskom shvatanju, država i civilno društvo imaju prirodno partnerski odnos. Država kao institucionalizovan sistem sa obavezom da donosi i sprovodi zakone, i civilno društvo koje pod istim tim zakonima funkcioniše, i priznaje legitimno izabranu vlast. Prema ovom shvatanju, civilno društvo je preuzelo određene usluge i servise za građane od države, i taj vid saradnje karakteriše dijalog i parnterstvo.

Društvo sa aktivnim civilnim sektorom i razvijenom kulturom građanske participativnosti predstavlja demokratski razvijeno društvo

Bitno je napraviti razliku između različitih oblika organizovanja građana u formalni ili neformalni tip organizacija. U razvijenim društvima su nezavisni istraživački centri („think-thank“ organizacije) aktivniji i brojniji, jer predstavljaju izvore znanja i pružaju konkretne predloge i potencijalna rešenja za specifične teme. Zbog toga oni često sarađuju sa vladama koje prepoznaju njihovu ekspertizu za određenu oblast. U društvima u razvoju su pak nevladine organizacije aktivnije i njihova misija je prepoznavanje tema i oblasti koje su od interesa za građanstvo, a nisu stavka na političkoj agendi. Njihov cilj je da se o tim temama javno diskutuje i da se donosiocima odluka nametne potreba za iznalaženjem rešenja ili formiranjem institucionalno-pravnog okvira za saradnju između vladinog i nevladinog sektora[4]. Od velike su važnosti kroz istoriju bili organizovani omladinski pokreti poput Otpora ili EXIT-a u Srbiji[5].

Prepreke za aktivno učešće civilnog društva u RSB

U stvarnosti je međutim, civilno društvo i dalje marginalizovan akter u procesu upravljanja sektorom bezbednosti. (Caparini, 2010: 244). Na evropskom kontinentu ovo je posebno karakteristično za post-komunističke zemlje u kojima se civilno društvo smatralo anti-politikom. Nakon sloma komunističkog režima, vrlo malo organizacija je posedovalo znanje, interesovanje i motivaciju da se bavi temama bezbednosti i reforme službi (Howard: 2003). Razlozi za sličan položaj civilnog društva dvadeset godina kasnije su mnogobrojni i variraju od pretpostavki i predrasuda, preko ustaljenih loših praksi do objektivnih, utemeljenih na činjenicama. U ustaljene prakse spadaju svakako stav političkih struktura da reformu treba izvršavati odozgo prema dole, njihova preokupacija izgradnjom institucija i tehničkim aspektima reforme, ali i usko shvatanje uloge civilnog društva u procesu transformacije. Takođe je uvreženo mišljenje aktera u sektoru bezbednosti da civilni sektor ne poseduje adekvatna znanja da bi se bavio reformom ovih institucija. Ova česta tvrdnja, koja je donekle i istinita, je posledica dugogodišnje izolovanosti sektora bezbednosti od bilo kakvog oblika demokratske civilne kontrole i pravdanja ovakve prakse zaštitom nacionalne bezbednosti. U autoritarnim režimima mnogobrojni su primeri u kojima je ova „državna tajna“ često bila paravan za ilegalne aktivnosti u okviru sektora bezbednosti.

Iako je reforma sektora bezbednosti proces koji podstiče donatorska zajednica, ovaj proces je vrlo često bivao zaokupljen uspostavljanjem pravno-institucionalnog okvira i održavanjem stabilnosti (Caparini, 2006: 8). Eksternim ekspertima fali regionalna perspektiva i tok reforme prilagođen kontekstu zemlje. Stoga je ponekad većina njihovih napora skoncentrisana na državne institucije u sektoru bezbednosti, a ne na civilno društvo čiji se značaj u procesu reforme ili zanemaruje ili stavlja u drugi plan.

Primeri dobre prakse

Svakako da je prisutan i znatan broj primera dobre prakse saradnje sektora bezbesnosti i građanskog društva (Caparini, 2010: 249). Bela knjiga odbrane iz 1996. godine u post-aparthajd Južnoj Africi je bila primer inkluzivnog procesa konsultacije sa javnim i parlametarnim sektorom. U njenom kreiranju su učestvovali brojni eksperti nevladinog sektora, nevladine organizacije, religijske organizacije, bivša vojna lica i pripadnici civilnog društva. Ovaj proces je pomogao nacionalni konsenzus o odbrani, ojačao poverenje javnosti u sektor bezbednosti i doprineo legitimnosti oružanih snaga. S druge strane, stvaranje zakonskog okvira praćeno je mnogobrojnim skandalima i problemima, upravo zbog nedovoljne ekpertize civilnog sektora.

U Gvaltemali, mirovni pregovori 1996. godine okončali su 36-godišnji unutrašnji oružani sukob. „The War-Torn Societies Project“ (od tad nazvan Interpeace) je razvio participativni akcioni istraživački projekat o civilno-vojnoj saradnji i mogućnostima za kontrolu i reformu oružanih snaga. Projekat je stavio poseban akcenat na saradnju sa građanskim društvom i akademskim institucijama kroz stalni dijalog, zajedničke sastanke i inkluzivnu reformu.

U Sijera Leoneu, reforma policije u saradnji sa građanskim društvom postigla je značajan uspeh, dok se u istom nije uspelo kada je bila u pitanju reforma oružanih snaga iz razloga što državno-centrični aparat nije uključivao civilno društvo u tok reforme. Ipak, nakon 2006. godine, napravljeni su značajni pomaci kada je u pitanju participativnost u RSB, te je kao jedan od rezultata uspeha reforme zabeležen porast poverenja građana u vojsku i sve manje prisustvo straha (Jacskon i Albrecht prema Capriani, 2010: 250).

Kada govorimo o ulozi civilnog društva u reformi društva na svim nivoima na Zapadnom Balkanu, govorimo prvenstveno o periodu nakon 2000. godine, koji se smatra početnom fazom demokratizacije post-konfliktnog društvenog konteksta na ovim prostorima. Donatori i međunarodna zajednica tada su kroz donatorska sredstva započeli proces izgradnje kulture modernog građanskog društva u zemljama bivše Jugoslavije (građansko društvo kao koncept u zemljama Srednje Međutim, civilno društvo kao pokretač građanstva na pozitivnu demokratsku inicijativu u post-autoritarnom i post-konfliktnom kontekstu, postaje “rasut resurs” u situaciji nedovoljno jasne strategije društvenog razvoja i reforme struktura. Takođe, nedovoljno poznavanje resursa kojima društvo raspolaže, nedovoljno uključivanje građanskog društva u proces reforme iz post-autoritarnog u demokratski kontekst, dovodi do usporavanja i opadanja kvaliteta sveobuhvatne reforme sistema u demokratski uspostavljen, transparentan, efikasan i efektivan sistem koji deluje kao garant bezbednosti svih svojih građana.

Koncept reforme sektora bezbednosti je još uvek nov i kao takav podložan transformaciji i uključivanje građanskog društva u njega je još uvek izazovan i težak proces, ali je nesumnjiv napredak koji saradnja državnih i nedržavnih aktera u tom procesu postiže. Bitno je na kraju naglasiti da reforma institucija koja ostaje samo u domenu državnih aktera nije način da se ostvari demokratska i civilna kontrola nad sektorom bezbednosti. «Bez javne i balansirane političke komunikacije, demokratske institucije će postati korumpirane. Nez tačnih ekonomskih podataka, tražišta će se slomiti. Bez slobode umetnosti, kultura će propasti». (Reljić, 2004: 2)

Preporuke

Upravo nedržavni, civilni sektor svojom ekpertizom i u saradnji sa ostalim akterima u sektoru bezbednosti može značajno da doprinese njegovoj reformi. Ovo se pre svega postiže kroz rad na postavljanju jasnih ciljeva reforme koji su prilagođeni bezbednosnom kontekstu u okviru koga se ova reforma obavlja.

Za uspešno uključivanje OCD u reformu sektora bezbednosti, potreban je rad na rastu međusobne saradnje, kao i uspostavljanju poverenja između vladinog i nevladinog sektora. Državne aktere je potrebno bolje upoznati sa pozitivnim uticajem nedržavnih aktera na proces donošenja odluka, pa i popularnost samih odluka u daljoj primeni u praksi. Ukoliko su građani posredno ili neposredno uticali na donošenje zakona, njegova primena će samim tim biti uspešnija. Takođe, civilni sektor u zemljama u razvoju je potrebno profesionalno osposobiti za uže oblasti. Na taj način se povećava nivo «ljudskog kapitala» (human capital) jer praksa pokazuje da društvo koje poseduje kompetentnu i obrazovanu, društveno osvešćenu i odgovornu populaciju, lakše prevazilazi krizu. Potrebno je takođe uspostaviti praksu «javne debate» kao sredstva za međusobnu komunikaciju, analizu i donošenje zaključaka o određenim oblastima.

~~~

Selena Tasić, MA međunarodne bezbednosti, Programska menadžerka Instituta za javnu politiku

LITERATURA:

  1. Caparini, M. (2010) The future of Security Sector Reform. The Centre for International Governance Innovation.
  2. Caparini, M., Fluri, P., Molnar F. (2006) Civil Society Actors in Defence and Security Affairs. Lit Verlag.
  1. Edmunds, T. (2007). Antologija tekstova sa škola reforme sektora bezbednosti. ISAC fund.
  1. Hadžić, M. (2000) Civilna kontrola vojske i policije. Centar za civilno-vojne odnose.
  2. Howard, M. (2003). The Weakness of Civil society in Post-Communist Europe. Cambridge: Cambridge University Press.
  3. Matić, J. (2000) Civilna kontrola vojske i policije. Centar za civilno-vojne odnose.
  4. Reljić, D. (2004) Who builds civil society? Civil society, mass media and democracy in post-communist countries. DCAF, Geneva.
  5. Vujadinović D., Veljak L., Goati V., Pavićević V., (2004) Civilno društvo i politička kultura. Fond za otvoreno društvo.


[1] Slobodan Milošević koji je koristio policijske snage i službe državne bezbednosti u političke svrhe.

[2] American Civil Liberties Union (ACLU) (2009).

[3] Više o ovome- http://www.hrw.org/en/news/2010/12/15/kosovoalbania-investigate-alleged-kla-crimes

[4] Beogradski centar za bezbednosnu politiku je inicirao dopunu Zakona o Vojsci Srbije, detaljnije Đorđe Popović „Komentar zakona o odbrani i o vojci“ Bezbednost zapadnog Balkana, br 7-8 (oktobar 2007-mart 2008): 120-131

[5] U početku, OTPOR i EXIT asocijaciju su činili studenti aktivisti kojima je cilj bio rušenje režima Slobodana Miloševića. EXIT asocijacija su u prvim danima činili studenti novosadskog univerziteta koji su okupljanjem na muzičkim događajima slali poruke otpora režimu. Kasnije je ovaj pokret prerastao u profitnu organizaciju evropskog muzičkog festivala.