VLADIMIR POPOVIĆ

Beograd, 2022.

Kraj prve i početak druge decenije 21. veka u Srbiji karakterisalo je stanje opšte društvene entropije. Takozvane demokratske snage završavale su deceniju provedenu na vlasti, na koju su došle posle pobede nezadovoljnog naroda na izborima 2000. godine, što je dovelo do burnih petooktobarskih promena i smene višedecenijskog komunističkog režima.

Preciznije, radilo se o transformisanim komunistima, pseudosocijalistima, koji nisu razumeli geopolitička dešavanja s kraja 20. veka, pad Berlinskog zida i sve što je posle toga usledilo, i koji su bili nespremni da se suoče s promenama. Posle više decenija indoktrinacije, a uz nemalu pomoć novog globalizma, započeo je krvavi raspad Jugoslavije, države u kojoj smo rođeni i živeli.

Otvaranjem starih rana i buđenjem nacionalizama, u srcu Evrope buknuo je rat, pa je kraj drugog milenijuma ovom delu sveta doneo nesreću, bedu, uništenje ekonomije, hiperinflaciju, opštu pljačku, srozavanje svih društvenih normi, potpunu devastaciju društvenih vrednosti, zaključno sa bombardovanjem Srbije i Crne Gore pola veka nakon završetka svih ratnih dejstava u Evropi ‒ okončanja Drugog svetskog rata.

Upravo zbog svega pomenutog, ogromno nezadovoljstvo naroda smenilo je nakaradni režim, koji je u poslednjoj fazi čak i političkim ubistvima pokušavao da sačuva opstanak na vlasti.

Umesto da te „demokratske snage“ koje su došle na vlast omoguće prosperitet društva i ubrzano povezivanje s demokratskim centrima, kao i da nadoknade izgubljeno vreme, one su, nažalost, posle decenije na vlasti ponovo dovele naciju u stanje opšteg beznađa, velikog razočaranja i uverenja da Balkan nikad ne može da bude deo naprednog sveta.

NOVA ERA SRPSKE POLITIKE

Posle ubistva Zorana Đinđića 2003. godine i radikalnih rezova u Demokratskoj stranci, koji nastaju lančano nakon tog dramatičnog događaja, takozvana demokratska vlast koja vlada Srbijom opstaje samo na strahu građana „da su oni drugi gori“. Te „druge“ predstavljala je Srpska radikalna stranka, čiji se lider nalazio utamničen u međunarodnom sudu, gde mu se sudilo za ratne zločine, a koji je taj proces koristio da dodatno izaziva i provocira javnost u Srbiji, preteći i sejući strah u velikom delu javnosti kojem su strahote devedesetih i dalje bile u svežem sećanju.

Vrednosti nekadašnje Demokratske stranke nestaju, a činjenica da predsednik te stranke Boris Tadić opstaje na vlasti samo zato „što je ipak bolji nego oni drugi“, uništava suštinu te stranke, dok se ograđivanjem od politike Zorana Đinđića, bratimljenjem sa strankom Slobodana Miloševića, uz ekstremnu jalovost izvršne vlasti i sve izraženiju korupciju, kao i apsolutnu kontrolu nad medijima, brišu poslednji atomi energije onoga dela naroda koji ih je i doveo na vlast.

Pokušaj osnivanja frakcija koje nastaju iz tako urušene Demokratske stranke, a koje su na početku budile nadu da će moći da koriguju tumaranje stranke ubijenog premijera, pokazao se kao neuspešan. Brže i od samog rukovodstva stranke, lideri frakcija su dolazak na vlast i podršku javnosti datu za korigovanje izgubljenog političkog pravca iskoristili isključivo za lične interese, izazivajući tako još veće beznađe i potpuno razočaranje.

Za to vreme, u redovima opozicije, marljivim radom, posvećenošću politici i analizom društvenih potreba, donosi se odluka o stvaranju nove političke stranke, koja se distancira kako od politike tako i od retorike devedesetih, a koja svoj uspon ka vlasti vidi pre svega u kritici vladajuće koalicije, koja kod većine građana izaziva opšte nezadovoljstvo. Početkom druge decenije 21. veka postaje potpuno jasno da su prethodne pobede na izborima, kao posledica uveravanja „ipak bolje oni“, bile i poslednje.

Stanje u državi, a posebno u političkim krugovima, bilo je povod da jedna grupa politički aktivnih, ali i bivših članova pomenutih demokratskih grupacija, počne da traži način da se ozbiljnije i aktivnije suprotstavi sasvim izvesnom urušavanju onoga što se nazivalo demokratskim delom društva. Grupi tada aktivnih poslanika, bivših članova partija DOS-a, priključuje se jedan deo do tada partijski neangažovanih pojedinaca, ali aktivnih podržavalaca demokratskih snaga, pokušavajući da stvore neki novi oblik politički aktivnijeg delanja.

U nameri da nađu neko novo lice koje bi možda moglo da ih objedini i zadrži taj glasački potencijal, počeli su da mi upućuju sve više poziva i molbi da se vratim u Srbiju i pomognem u stvaranju te nove političke forme, koja bi pokušala da sačuva u to vreme i dalje značajnu političku energiju koja je ostala posle Zoranovog ubistva.

Tokom 2011. godine počinju prvi sastanci jedne neformalne grupe od dvadesetak pojedinaca, radi traženja forme i mogućnosti da se očuvaju te političke i društvene snage. Prva potvrda da te snage nisu zanemarljive došla je posle izbora u maju 2012. godine, kada je ova grupa bila aktivna u kreiranju takozvanih belih listića, kojima je jasno pokazano da se Srbija ne može voditi samo zato „jer su drugi gori“, te da je stigao dan kada je takvom jalovom pristupu došao kraj.

No, odmah po završetku izbora, ova neformalna grupa se cepa, jer jedan deo nas počinje da se pravda da nije znao da će beli listići dovesti na vlast Srpsku naprednu stranku, iako sam i danas, kao što sam bio i tada, siguran da je to bio naknadni pokušaj „pranja ruku“ i nespremnost da se realnost prihvati i prizna, lažni moral, koji je, nažalost, glavna karakterna crta ovoga dela srbijanskog društva.

Totalni raspad Demokratske stranke posle poraza na tim izborima samo je pojačao delovanje pomenutih političkih aktivista, s namerom da se što pre formira neka nova politička stranka koja bi zauzela mesto ne samo Demokratske stranke već i svih frakcija nastalih iz nje, koje su takođe u međuvremenu postale potpuno iskompromitovane.

Moji su planovi bili nešto drugačiji. Nisam želeo da se politički aktiviram, znajući da ne posedujem osobine koje su potrebne za dobrog političara, posebno u Srbiji. Upravo je ta vrsta dihotomije uticala na to da se proces odvija veoma sporo. Prvi potezi novih vlasti, pre svega Briselski sporazum, koji je dao nagoveštaj mogućnosti sređivanja kosovskog problema, dodatno su uneli podele među nas. Ostao sam u manjini, uz one koji su podržavali odluke i premijera i prvog potpredsednika nove Vlade, verujući da je to odlična odluka za građane Srbije. Nismo bili „ljuti i besni“ što su „kidnapovali našu politiku“, što su bili „oni drugi“, koji su nekad bili protiv toga, kako su govorili oni koji su imali više od decenije da nešto urade, a nisu uradili ništa!

OD IDEJE DO STVARANJA INSTITUTA

Potreba da se formalizuje neka vrsta uticaja koju je značajan broj pojedinaca ipak imao, činila je da su se pritisci pojačavali, makar i ka formiranju nekog političkog centra ili kluba, ukoliko nisam spreman da osnivam stranku. Među najagilnijima bio je Nikola Samardžić, bivši član LDP, u to vreme koordinator Liberalnog pokreta Srbije, kao i nekoliko njemu bliskih političkih istomišljenika. Posle brojnih sastanaka, koje je uglavnom on organizovao, s poslanicima Demokratske stranke, Liberalno demokratske partije, Lige socijaldemokrata Vojvodine, Građanskog saveza, brojnih nevladinih organizacija, odluka o formiranju Instituta nekako se sama profilisala.

Nisam želeo da se ni na koji način aktivno uključujem u bavljenje politikom, ali nisam želeo ni da taj stav onemogućava želje i namere drugih. Umesto političkog kluba, predložio sam formiranje think-tank organizacije, koja bi omogućila ljudima s različitim ciljevima, a istog političkog mišljenja, zajedničku formu delovanja. Postojao je deo nas koji smo želeli da damo doprinos demokratizaciji našeg društva, pružanjem usluga pre svega na ekspertskom nivou, s obzirom na nedostatak takvih organizacija na Zapadnom Balkanu u to vreme, bez aktivnog uključivanja u političke stranke, ali nismo imali ništa protiv ni da taj think-tank bude mesto gde bi se mogli stvarati i odakle bi se kasnije mogli regrutovati novi politički lideri. Čvrsto smo verovali da su za nekog budućeg političkog lidera neophodni i prethodno znanje i iskustvo stečeno nekim stručnim radom.

Kada su kriterijumi bili definisani, lako smo zakazali prvi sastanak u hotelu „Excelsior“, na koji su, osim Nikole Samardžića, došli i profesori Beogradskog univerziteta Stevan Lilić i Mijat Damjanović, ekonomistkinja Gordana Lazarević, istoričar umetnosti i profesor FLU Nikola Šuica, advokati Boris Popović i Ante Bošković, istoričar Haris Dajč. Na tom sastanku je dogovoreno da krenemo u realizaciju osnivanja think-tank organizacije, koja bi i svojim nazivom pokazala da nam je cilj pružanje usluga vladama i političarima u regionu, posebno u implementaciji IPA projekata, koji su tada počinjali da budu dominantni.

OTVARANJE KANCELARIJE U PODGORICI

Posle još nekoliko prezentacionih sastanaka, koje su održale osobe koje su se već bavile ovom vrstom aktivnosti, a među njima i Selena Tasić, koja je u Vladi Srbije radila na projektima saradnje sa EU, iskristalisalo se mišljenje da think-tank nazovemo Institut za javnu politiku, s namerom da ga otvorimo u što više država Zapadnog Balkana, ali da ipak krenemo od Crne Gore, s obzirom na to da je te 2012. godine Crna Gora uveliko sprovodila proces pregovora sa EU o priključenju, te je zato potreba za ekspertskim uslugama tamo bila neuporedivo veća. Ja sam na sebe preuzeo tehničko-operativni deo otvaranja i započinjanja rada Instituta, a ostali obavezu da svojim iskustvom, znanjem i veštinama budu deo novoga političkog centra.

Iako je i tada bilo jasno da jedan deo nas želi da što pre dođe do aktivne uloge u politici, bilo kroz javnu upravu, bilo aktiviranjem u nekoj od političkih stranka, svi smo se složili da je ova forma najbolja za početak i da svako od nas posredstvom ove forme treba za sebe da nađe najbolji mogući put.

Tako smo januara 2013. godine osnovali Institut za javnu politiku u Podgorici. Selena Tasić i ja se selimo za Podgoricu, a Institutu se priključuju sudija i nekadašnja ambasadorka Crne Gore u Srbiji Anka Vojvodić, književnik i nekadašnji ministar kulture u vladi Crne Gore Pavle Goranović, producent i docent na FDU Sehad Čekić, profesor Univerziteta Crne Gore Dražen Cerović i istoričar Haris Dajč.

Naš dolazak u Crnu Goru obeležen je brojnim uspesima: od dobijanja manjih projekata, organizacija okruglih stolova i tribina s temama od značaja, do vidnog zanimanja za iskustva eksperata koja smo ponudili tom tržištu. Realizovali smo projekat „Žene, mir, bezbednost ‒ Primena rezolucije SB UN 1325“, koji su podržali OSCE i UNDP. U saradnji s Ambasadom SAD u Crnoj Gori organizovali smo prvu simulaciju Sjevernoatlantskog savjeta za mlade, koja je bila izuzetno uspešna, a ubrzo i „NATO Reach Out“, koji su podržali Odsek za javnu diplomatiju NATO i Ambasada Slovenije u Podgorici.Iako međusobno konkurenti, odmah su se ujedinili i pod dirigentskom palicom vlasnika tabloida Vijesti i njegovog poslovnog partnera Nikole Bertolinija (činovnika briselske administracije, koji je pre našeg dolaska bio zamenik šefa Delegacije EU u Crnoj Gori, zadužen za operacije i raspodelu grantova), doneta je odluka da se po bilo koju cenu spreči dalji razvoj Instituta u Crnoj Gori.

Kampanja protiv Instituta započela je po uhodanoj matrici, nepotpisanim tekstovima u tabloidu Vijesti, serijom recikliranih laži koje su prethodno u tabloidima Srbije u vreme vlasti Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, a s ciljem diskreditacije sudskog procesa za utvrđivanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića, naručivali upravo inspiratori tog čina.

Uz kampanju medijskih laži, krenule su već standardne provokacije: fotografisanje po restoranima, zvanje osnivača, ucene i pretnje. Ja sam se u jedinom javnom obraćanju, u televizijskom intervjuu u emisiji Živa istina, oglasio i poslao poruku da smo u Crnu Goru došli da pružamo usluge po nižim cenama i neuporedivo boljeg kvaliteta, da znam da to određenim lobijima smeta, ali da i ukoliko nastave da nam ometaju poslovanje, mi se nećemo povlačiti.

Budući da ta ekipa interesno povezanih lica nije prestajala s napadima na mene i na Institut, naš odgovor bila je organizacija Prvog podgoričkog novinarskog foruma, na koji smo doveli preko 50 najpoznatijih imena iz sveta medija iz celog regiona Zapadnog Balkana i šire. Izložba Riječ, slika, neprijatelj, kojom smo pokazali kako izgleda decenijski monopol reketaško-kriminalnog novinarstva predvođenog tabloidima Vijesti i Dan, bila je ogroman medijski događaj, naš trijumf i profesionalni šamar svima koji su do tada sebe nazivali nezavisnim i profesionalnim medijskim predstavnicima. Ova konferencija je organizovana pet godina zaredom, i iz godine u godinu dovodila eminentna imena iz sveta medija, uprkos neverovatnim opstrukcijama i pokušajima sprečavanja održavanja, i to podjednako i od strane korumpiranih službenika iz Brisela, i od njihovih štićenika iz medija i NVO, i od pojedinaca iz vrhova vlasti u Crnoj Gori. Posle održavanja te konferencije, ništa više nije bilo isto u Crnoj Gori. Naravno, napadi na nas su pojačani, uz stalne pokušaje diskreditacije, tako što su pokušavali da nas predstave kao neku parapolitičku organizaciju, što mi nikada nismo bili, niti smo imali nameru da postanemo.

OTVARANJE KANCELARIJE U BEOGRADU

Već u decembru 2013. godine otvaramo i kancelariju Instituta u Beogradu, koju od početka vodi Milana Brisić, a ubrzo joj se pridružuju i profesori Beogradskog univerziteta Nikola Samardžić, Mijat Damjanović, Stevan Lilić, Anđelka Mihajlov, Nikola Šuica i Nada Kovačević, advokati Rajko Danilović, Marko Kljajević i Ante Bošković, ekonomistkinja Gordana Lazarević i fotografkinja Marija Ćalić, a s vremenom i mnogi drugi, poput Maje Kovač, Jasne Slamnik, Kristine Đurić, Nebojše Pokimice, Slađane Lević.

Beogradska kancelarija počinje da organizuje vrlo uspešne i zapažene konferencije i panele iz oblasti pristupanja EU, što izaziva nezadovoljstvo takođe monopolističke nevladine scene u Srbiji, naravno, interesno povezane s korumpiranom administracijom u Briselu i, preko nje, sa NVO scenom Crne Gore.

Prvi napadi u Srbiji kreću upravo od takvih vlasnika monopola na ljudska prava nakon što je javno objavljeno da je tadašnji prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić primio tim pojedinaca koji su bili zainteresovani da se završi započeti proces utvrđivanja političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. Tim koji su činili advokati Rajko Danilović, Dragoljub Todorović, Ante Bošković, Olgica Batić i medijski ekspert Velimir Ćurguz Kazimir, uz moje prisustvo, jasno je pokazao da iza te inicijative stoji beogradski Institut.

Neprimereno burne reakcije, uvrede i napade na učesnike ovoga sastanka predvodili su pojedinci koji su do ubistva Zorana Đinđića bili predvodnici hajke na njega i njegovu ličnost, vređali ga, nazivali kriminalnim premijerom, brojali dane do njegovog nestanka, da bi odmah posle ubistva, valjda svesni sopstvenih zlodela, u pokušaju iskupljenja grehova, sebe počeli da samoproglašavaju zaštitnicima i čuvarima lika i dela istog tog čoveka, ali i „nosiocima prava“ na otkrivanje pozadine atentata.

Zato, umesto podrške da se ovakva inicijativa realizuje, novinari Peščanika, Vremena, Danasa, B92 i sličnih medija, aktera medijske hajke na živog Zorana Đinđića, počinju da napadaju inicijativu i, naravno, mene, kao organizatora sastanka. Po pravilima „stada“, ubrzo se priključuju i pojedinci, među kojima i oni koji su me do tada molili da osnujem neku političku organizaciju.

Iako su NVO scene Srbije i Crne Gore, združene u kampanji zaustavljanja razvoja Instituta, nanosile veliku štetu, niko od nas, tadašnjih osnivača i saradnika Instituta, nije ni pomišljao da odustane od zacrtanih planova.

OTVARANJE KANCELARIJE U LJUBLJANI

Ubrzo nam se pridružuje i Vanja Vardjan, medijski ekspert iz Slovenije. Nakon utvrđivanja zajedničkih ciljeva, u junu 2014. godine otvaramo kancelariju i u Ljubljani, glavnom gradu države koja je članica EU. Institut je svečano otvoren panelom „Deset godina Slovenije u Evropskoj uniji. Iskustva i izazovi za Zapadni Balkan“. Glavni cilj skupa bila je razmena iskustava i analiza integracijskog konteksta u zemljama Zapadnog Balkana, uz stalnu podršku Slovenije kao članice EU, a na skupu su govorili Tanja Miščević, tadašnja šefica pregovaračkog tima Srbije u pristupnim pregovorima sa EU, Gregor Virant, ministar unutrašnjih poslova u tadašnjoj Vladi Slovenije, Tanja Fajon, predstavnica delegacije Slovenije u Evropskom parlamentu, i Aleksandar Andrija Pejović, koji je tada bio glavni crnogorski pregovarač sa EU i ambasador Crne Gore u Sloveniji. Osim Vanje Vardjana, osnivači slovenačkog Instituta bili su ekonomistkinja Maja Kovač, ekspert za ljudska prava Anita Ramšak, novinarka Mojca Mavec, eksperti za međunarodno pravo i saradnju Jasna Slamnik, Zoran Krunić i David Weindorfer, doktorandkinja Pravnog fakulteta Barbara Tekavec i profesor Aleš Ekar. Među prvim projektima koje je Institut u Ljubljani realizovao bio je projekat „Vreme je za ženska prava i rodnu ravnopravnost u Crnoj Gori“, koji je podržalo Ministarstvo vanjskih poslova Slovenije.

INSTITUT NASTAVLJA DA NIŽE USPEHE

Krajem 2014. godine, na samom završetku mandata tadašnje briselske administracije, a povodom godišnjice osnivanja IJP u Beogradu, organizovali smo veliku međunarodnu konferenciju sa dotadašnjim predsednikom Evropske komisije Žozeom Manuelom Barozom, „EVROPSKA UNIJA I ZAPADNI BALKAN 2015‒2020: Šanse partnerstva i obostrane nedoumice“. Konferencija je održana u zgradi Rektorata Beogradskog univerziteta, znamenitom Kapetan Mišinom zdanju, a među govornicima još su bili i zamenik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija zadužen za inovativno finansiranje razvoja Filip Dust Blazi, potpredsednik Evropske narodne partije i poslanik Evropskog parlamenta Mario David, Jadranka Joksimović, u tom trenutku ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije u Vladi RS, Ivanka Popović, prorektorka za nauku Beogradskog univerziteta, rektorka Univerziteta Crne Gore Radmila Vojvodić i drugi.

Verovali smo da će prisustvo učesnika velikog međunarodnog ugleda pomoći rastu podrške građana Balkana Evropskoj uniji. Nažalost, naša snaga da takvu konferenciju organizujemo pokrenula je alarm na oprez i jasno vidljiv strah konkurenata, ali podjednako i korumpiranih predstavnika administracije iz sedišta EU, koji su smatrali da po svaku cenu treba sprečiti razvoj organizacije koja nije pod njihovom kontrolom, niti je deo mreže stvarane godinama među činovnicima evropskih i američkih administracija.

Trivija: Na skup na kojem je govorio predsednik Evropske komisije nije došao šef Delegacije EU u Srbiji Majkl Devenport, niti bilo ko od predstavnika Delegacije.

Mi nismo bili deo sistema u kojem se jasno zna šta su osnovne funkcije takvih organizacija i kako se u tom svetu posluje. Mi nismo pristali da budemo produžetak „štapa“ koji dolazi iz moćnih svetskih centara, a koji je, prema mišljenju svojih tvoraca, neophodan, posebno za političke lidere na Balkanu, koji često ne shvataju da je prethodno nuđena „šargarepa“ sve što je u ponudi, pa ako se neko tome s pravom suprotstavi, sledi medijsko-politički linč, koji predvodi upravo mreža povezanih NVO i medija.

Uprkos svemu, naša crnogorska kancelarija, kao članica konzorcijuma, pobeđuje na do tada najvećem IPA konkursu za aktivno praćenje medijskih politika u Jugoistočnoj Evropi, s projektom „Civil Response to Clientelism in Media, MEDIA CIRCLE“. Takav ishod izaziva konsternaciju mreže isprepletanih medija i povezanih NVO u Crnoj Gori i Srbiji, da bi se poput šumskog požara taj odijum prema nama proširio na BiH, Hrvatsku i ceo Balkan. Iako su na konkursu pobedili najbolji, iako smo bili samo jedan od članova konzorcijuma, zadužen za medije u Crnoj Gori, teritorijalno i po broju stanovnika zanemarljivo malog dela ovog projekta (radilo se o tržištu od preko 50 miliona ljudi, gde je Crna Gora bila zastupljena sa manje od 10%), za medijsko-političku NVO hobotnicu ovo je bio nedopustiv ishod. Zato kreću pritisci na ostale članove konzorcijuma da šalju ucenjivačke poruke svojim mentorima u Brisel kako moraju da biraju ili njih, ili nas!

S PRVIM USPESIMA DOŠLI SU I NAPADI

Naši uspesi su očito postali trn u oku drugih organizacija, nenaviknutih na zdravu konkurenciju i kompetitivnost. Ubrzo BIRN, predvođen Gordanom Igrić, doajenom ovih paramedijskih struktura, čija je organizacija bila deo konzorcijuma, počinje da ucenjuje nosioca konzorcijuma da isključi Institut i angažuje drugu organizaciju iz Crne Gore, ili će oni kao članica konzorcijuma tražiti raskid ugovora.

Kako je pritisak rastao, to je kod nosioca projekta izazivalo samo veći revolt, pa je po cenu da se i poništi konkurs, rizikovao i nije hteo da podlegne ucenama. Posle nekoliko meseci pritisaka, na kraju su pobedili Munir Podumljak, njegova hrabrost i pravičnost. Iako do tada ni on, niti bilo ko iz njegove organizacije, nije poznavao nikoga od nas, svima je bilo jasno da, posebno kad je Crna Gora u pitanju, postoji višegodišnja ispletena mreža interesno povezanih pojedinaca, medija, nevladinih organizacija i službenika u Briselu, koji konkurse dodeljuju stalno istima, da niko te projekte ne proverava, niti se zna da li su ikada realizovani, ali je zato bila javna tajna da postoji procenat novca koji se po dobijanju projekata vraćao onima koji su u Briselu odlučivali kome se novac daje.

Pošto nosilac konzorcijuma Munir Podumljak, direktor NVO Partnerstvo za društveni razvoj iz Hrvatske, nije popuštao pred ucenama, Gordana Igrić podiže ulog i isključuje svoj BIRN iz konzorcijuma, u nadi da će posle toga Brisel poništiti konkurs. Munira Podumljaka pozivaju u Brisel, i u više navrata pitaju da li je siguran da želi da radi s nama, jer ulazi u rizik da izgubi sve. Njegovi odgovori su uvek bili isti, da su reference članova Instituta najbolje ocenjene od svih kad je Crna Gora u pitanju, te da, iako razume ljubomoru i bes konkurencije, ne shvata razloge zašto bi menjao saradnike.

Činjenica da su svi zajedno na kraju morali da prihvate da Institut ostaje u prvom medijskom projektu u Jugoistočnoj Evropi čiji je cilj bio da se naučnim, a ne deskriptivnim pristupom meri nivo demokratizacije medijskog prostora, samo je povećao broj neprijatelja. Tokom 2015. godine, pojedini prijatelji iz EU jasno nam saopštavaju da smo „trn u oku“ kako pojedincima iz Brisela, tako i njihovim štićenicima na Balkanu, te da, nažalost, uprkos vrhunskim ekspertima i referencama, nije realno da će nam kancelarija EU u Podgorici bilo kada dodeliti bilo kakav projekat. Izgledalo je kao da kancelarija EU u Podgorici radi kao servis tabloida Vijesti i njihovih NVO, što je, naravno, delovalo karikaturalno. Tako se kao odgovor na našu medijsku konferenciju u Podgorici brzopotezno izmišlja nekakva konferencija o medijima na Balkanu, „Speak Up“, koja se organizuje u Briselu. Kao domaćin pojavljuje se Štefan File, još jedan iz plejade činovnika povezanih kako s tabloidima u Crnoj Gori, tako i s pojedincima iz NVO. „Nezavisni“ novinari i vlasnici tabloida dobijaju glavnu reč i pokušavaju da napadnu sve ono što smo mi do tada uradili. Mitja Drobnič , šef kancelarije EU u Podgorici, iako je u Komisiju EU došao kao kadar Slovenije, u Podgoricu za šefa kancelarije ne odlazi kao kadar te države, već kao predstavnik Komesarijata za pridruženje, u to vreme ekstremno političkog dela briselske administracije. Tako Mitja Drobnič u Podgorici suštinski predstavlja samo jedan uzan krug -političkih struktura evropskih administracija i vrlo jasno svima u glavnom gradu Crne Gore govori da će nas zaustaviti i pomoći da „miljenici iz medija i nevladinih krugova“ povrate brzo svoj nekadašnji uticaj.

POBEDA NA KONKURSU U BRISELU

Bili smo svesni da se tome ne možemo suprotstaviti. Selena Tasić predlaže da konkurišemo u Briselu, jer postoje projekti koji se dodeljuju direktno, a ne posredstvom lokalnih kancelarija Delegacije EU. Ubrzo u programu „Evropa za građanke i građane“ u junu 2015. godine pobeđujemo na konkursu za Crnu Goru, s projektom „Ženska vlada Zapadnog Balkana“. Budući da su na tom konkursu učestvovale i već omiljene NVO organizacije iz Crne Gore, te pošto su bili ubeđeni da oni dobijaju, naša pobeda, koja je bila posledica zaista potpune originalnosti u pisanju projekta i izuzetnog ekspertskog tima, izaziva šok, nevericu, a odmah zatim i bes. To je iniciralo apsolutnu eksploziju u čitavom regionu, i tada kreće najorganizovaniji napad na Institut i pre svega na mene, kao direktora Instituta.

U jasno instrumentalizovanoj kampanji koju su vodili slabije plasirani učesnici konkursa, s direktnom podrškom opozicionih tabloida u Crnoj Gori, a koordinisani sa svojim zaštitnicima iz ambasada i briselske administracije, počeli su strahoviti napadi na Institut, bazirani na svakojakim izmišljotinama i lažima. Usledila je peticija organizacija iz regiona kojom se od Evropske komisije tražilo da povuče odluku o dodeli novca Institutu, jer je to organizacija prepoznata po „rodnoj diskriminaciji žena“, koja nije dostojna da realizuje projekat „Ženska vlada Zapadnog Balkana“.

S obzirom na to da potpisnici peticije nisu mogli smisliti niti jedan argument kojim bi se osporio kvalitet projekta, koristili su se iznošenjem neistina na račun Instituta i, pre svega, mene kao osnivača, poput nekih za koje je čak i sud prethodno utvrdio da su netačne. To što je većina potpisnika bila anonimna ili samo registrovana na papiru, što su se neki od njih bavili taksi uslugama, ili što su nečiji potpisi stavljani bez odobrenja, nije smetalo njihovim zaštitnicima u Briselu da se Institutu ospori projekat koji je ocenjen kao jedan od 23 najkvalitetnija na nivou EU.

SPREGA MEDIJA, NVO POJEDINACA I KORUMPIRANIH DIPLOMATA JE IPAK POBEDILA

Za problem sa već potpisanim ugovorom saznajemo iz medija i odmah reagujemo slanjem dopisa na sve relevantne adrese u Briselu. Naša prepiska s Evropskom komisijom trajala je čitavih šest meseci. U nju je, pored tadašnjeg predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera, bilo uključeno još četvoro komesara: komesar za proširenje Johanes Han, za migracije i unutrašnje poslove Dimitris Avramopulos, za obrazovanje, kulturu i mlade Tibor Navrascisc, kao i komesarka za socijalna pitanja i zapošljavanje Marijana Tajsen, te niz direktorata, agencija i odeljenja u okviru ovih komesarijata.

Nakon 6 meseci, u junu 2016. godine, učinjen je apsolutni presedan i poništen već potpisan ugovor o dodeli projekta, a Institut je stavljen na listu za ranu detekciju i izuzeće (EDES-DB) u trajanju od tri godine.

PRIKAZ POZICIJA OSOBA UKLJUČENIH U RAZLIČITE PROCESE ODOBRAVANJA PROJEKATA ZA ZAPADNI BALKAN U OKVIRU EVROPSKE KOMISIJE

Budući da nismo želeli da se pomirimo s tom nepravdom i odustanemo od projekta, nastavili smo s borbom za istinu. Ubrzo, ponovo iz medija, saznajemo da je protiv Instituta pokrenut postupak za zabranu učestvovanja na svim konkursima Evropske unije. S obzirom na to da su se takvi postupci do tada pokretali isključivo protiv ponuđača na tenderima EU koji su bili optuženi za pranje novca, finansiranje terorizma ili trgovinu oružjem, odluka nije mogla biti tako lako doneta, pa je proces trajao sledećih šest meseci. U junu 2016. godine Evropska komisija donosi odluku o zabrani učestvovanja na konkursima EU, a Institut upisuje u registar „Early Detection and exclusion Database“ na period od tri godine.

Pritisci na Institut od strane konkurenata, sastavljenih od međusobno dosta heterogenih organizacija, pod kontrolom njihovih zaštitnika iz briselske administracije, postajali su sve brutalniji. U međuvremenu smo, jer nam je bilo zabranjeno da budemo nosioci projekta, kao lokalni članovi konzorcijuma pobedili na još nekoliko IPA konkursa, među kojima su i „Strengthening innovative capacities of higher education and science“ i „Active Labour Market Measures for Employability“.

To je tek izazvalo novu seriju napada, ali i pritisaka iz Brisela na lokalne članove CFCU (Sektor za ugovaranje i finansiranje programa iz sredstava EU) da se tenderi poništavaju samo zato što ih nisu dobile njima omiljene NVO, ili bar oni konzorcijumi s kojima su bili u prethodnom finansijskom dogovoru o povraćaju procenata u Brisel. O tome koliko je ta vrsta beskrupuloznosti drska, svedoče i sastanci u Vladi Crne Gore, gde su korumpirani činovnici iz Brisela otvoreno tražili da se ocenjivanja prema kojima smo mi bili pobednici ponište, da se drugi ili treći proglase pobednicima, preteći da će poništiti konkurse i namenjeni novac. Ako bi se desilo da ministri ne podlegnu pritiscima, onda su niži službenici imali obavezu da nekako reše taj problem.

Tako me je posle posete Nikole Bertolinija, na sastanak pozvala Ljiljana Simović, službenica ministarstva zadužena za IPA projekte, uz molbu da im pomognem i sam odustanem od dobijenog konkursa, jer oni trpe otvoreni pritisak da se drugačije boduje, ali da to nije moguće budući da smo superiorno prvi, pa da im izađem u susret, a „oni će znati da to cene“.

Pošto nismo želeli da pristanemo na odustajanje, bili su primorani da poništavaju konkurse. Oba projekta su oduzeta konzorcijumima kojima su dodeljeni uz nemušta objašnjenja i pozivanja na promenu okolnosti.

INTEGRITET UPRKOS INTERESU

Finalna faza ovih organizovanih kampanja difamacije konkurenata, bilo da su u pitanju mediji ili nevladine organizacije, uvek je ista: prozivanje i izlaganje javnoj osudi finansijera ili osnivača i članova Instituta, u nameri da se tim pritiskom izazove kolebljivost. U sledećoj fazi to predstavljaju u svojim paramedijima kao početak raspada sistema, bežanje finansijera ili osnivača. Malo osoba uspeva da izdrži taj pritisak, pa je kod jednog dela naših osnivača (dobro upoznatih s metodama zastrašivanja interesno povezane parapolitičke grupe okupljene oko tabloida Vijesti i njihovih NVO), čija su imena ili fotografije poput poternica počeli da se objavljuju u medijima, ovo izazivalo strah za sopstvene karijere i dovelo do toga da počnu da se ograđuju od Instituta. Jedan broj pojedinaca koji nisu poklekli u ovoj kampanji laži – pre svega jer su znali da ništa od onoga što je navođeno nije istinito i da su napadi posledica straha naše konkurencije od naše snage i ekspertskih iskustava koje smo svi pojedinačno imali – počeli su da izgrađuju nerealna očekivanja o beneficijama koje bi trebalo da dobijamo od države Crne Gore, jer trpimo strašan pritisak i štetu samo zbog toga što smo spremni da pomognemo državi na njenom putu ka EU i NATO.

U Institutu su ostali samo oni koji su, poput mene, želeli da to bude grupa eksperata različitih profila, koja će pružati visokoprofesionalne usluge iz raznih oblasti, pre svega državama, njihovim vladama, pa i institucijama koje se nalaze na putu priključenja EU.

U podršci razvoju Instituta poseban doprinos dali su profesori Mijat Damjanović i Stevan Lilić. Profesor Damjanović je tih godina odlazio u penziju, pa je sve svoje slobodno vreme posvećivao IJP, posebno razvoju „Board of Trustees“, ali i brojnim projektima koje je predlagao. Ono što je posebno i u današnje vreme retko, jeste da su obojica čvrsto ostali uz IJP i onda kada su počeli napadi interesno povezane grupacije nevladinih organizacija i njihovih medija.

Strahovita medijsko-politička hajka na IJP nije nimalo pokolebala ni Antu Boškovića, Rajka Danilovića, Velimira Ćurguza Kazimira, Anđelku Mihajlov, jer su bili dovoljno iskusni da znaju prave razloge napada i nisu posustajali u nameri da svojim znanjem, iskustvom i ekspertskim veštinama nastavimo misiju pružanja usluga svima kojima je to potrebno u regionu.

UMESTO ZAKLJUČKA

Svakodnevna razočaranja, očigledna iluzorna borba s korupcijom iz Brisela, ali i jasne poruke koje sam dobijao od prijatelja iz EU da je jedini način borbe podnošenje tužbi protiv Komisije, prinudili su nas da donesemo odluku o odustajanju od tog besmislenog rata. Iako sam imao garancije advokata da ćemo sigurno dobiti te sporove, pred samo potpisivanje tužbe, posle razgovora s kolegama shvatio sam da je to iluzorno. Zabrana učestvovanja na tenderima u trajanju od tri godine nije bila vredna višegodišnjih sudskih postupaka i basnoslovnih troškova tog spora, čija bi pravna satisfakcija bila poslovno besmislena.

Tada donosimo odluku da svoje aktivnosti usmerimo ka drugim klijentima, što je jedino i imalo smisla. To, međutim, jednom delu osnivača, a kasnije članova, nije odgovaralo, posebno jer je vrlo brzo postalo jasno da su njihove namere bile povezane s ličnim ambicijama, uglavnom s karijernim uspehom, i to ne samo njihovim već i članova njihovih porodica. Bilo je jasno da se to kroz Institut neće desiti, tako da počinje njihovo traganje za novim oblicima političkog angažovanja, priključenje konkurentskim organizacijama ili političkim centrima koji su se isticali u napadima na IJP.

Tokom 2019. godine mi iz Instituta opredelili smo se za to da je jedini pravac našeg delovanja pružanje ekspertskih usluga, s jasnom namerom da IJP neće moći da se koristi kao platforma za ulazak u politiku, te sa uverenjem da prvobitna zamisao o takvoj formi organizacije nije ostvariva iz brojnih razloga. Institut je tako ostao ekspertski skup pojedinaca odlučnih da svojim znanjima i veštinama proširuju ponudu usluga na tržištu Zapadnog Balkana svima kojima te usluge mogu koristiti, a takvih je institucija, organizacija, kompanija ili pojedinaca sve više.

Ipak, sve ovo nas nije pokolebalo, a novi pristup se pokazao kao vrlo uspešan. Kancelarija u Beogradu realizovala je veliki broj značajnih projekata, a broj zaposlenih je porastao. Nastavili smo saradnju sa UNDP projektom „Jačanje sinergije između Bazelske, Roterdamske, Stokholmske i Minamata konvencije“; u Misiji Srbije u Briselu prezentovali smo rezultate trogodišnjeg monitoringa i analize nacionalne štampe u Srbiji pred velikim brojem diplomata iz EU koji se bave Zapadnim Balkanom. U okviru programa „Podrška Evropske unije aktivnom uključivanju mladih“ započeli smo IPA projekat „Danas mladi, sutra lideri“, značajno proširili tim Instituta i formirali sektor za rad s mladima i političku edukaciju.

Ovo nam je donelo nove projekte, poput „Vebinara za mlade parlamentarce“, koji smo realizovali u saradnji sa Fondacijom „Konrad Adenauer“ u Srbiji, zatim „Hoću da radim – moderni alati za unapređenje položaja mladih na tržištu rada“, koji realizujemo u saradnji sa Centrom za unapređenje društva i Privrednom komorom Srbije.

Paralelno s ovim projektima, često smo pružali usluge organizacije regionalnih i međunarodnih konferencija visokog nivoa. Tako se javila potreba za osnivanjem posebnog sektora za organizaciju međunarodnih događaja i promociju javnog dijaloga – Balkan Perspectivies Today. Prva velika konferencija održana je u junu 2019. godine u Banjaluci, pod nazivom „Digitalizacija i intelektualna svojina – kraj ili novi početak“. Zatim su usledile mnoge konferencije, među kojima smo naročito ponosni na svečanu dodelu priznanja u okviru kampanje „Dobročinitelj“ i obeležavanje 100 dana Vlade Republike Srbije. Izdvajamo i beogradsku manifestaciju Akademska nedelja, čiji je vrhunac bila svečana dodela stipendije „Dositeja“ i predstavljanje novog vizuelnog identiteta najprestižnije stipendije u Republici Srbiji.

Ono na šta smo svakako ponosni, a što proističe iz našeg istorijata, jeste činjenica da je Institut za javnu politiku, koji je osnovan 2013. godine, zasigurno predstavljao prekretnicu u načinu na koji se do tada nevladin sektor bavio javnim politikama, posebno u smislu saradnje s vladama, kako bi region krenuo napred. Umesto dotadašnje metode „napada“ kao jedinog sredstva za dobijanje novca od stranih donatora, ponudili smo iskusne eksperte i profesionalnu uslugu, kao pravu podršku vladama na njihovom putu ka priključenju u EU. Nažalost, pokazalo se da je nevladin sektor u potpunosti ogrezao u zavisnost od novca, nauštrb interesa građana, zbog kojih, po svojoj definiciji, postoji.

Institut je simbolizovao sve ono što su strane ambasade i EU tražile od nevladinog sektora Zapadnog Balkana u tom trenutku: reformišite se, počnite da radite s državom a ne protiv nje, pređite na nivo saradnje, Milošević je davno pao i ne postoji više neprijatelj protiv koga se treba boriti, krenite da se specijalizujete za određene oblasti kako biste ekspertizom doprineli reformama. Međutim, pokazalo se da svaki duži boravak stranih donatora na ovom tlu počinje da stvara nove prilike za biznis, te je i u ovom slučaju lični interes prevladao javni. Institut je činilo i čini jezgro ljudi koji su od devedesetih godina prošlog veka do danas stožeri demokratskih promena - ali ne vikom i protestom, već svojim međunarodno priznatim biografijama i nizom uspešnih projekata iza sebe.