Austrija je preopterećena. Nemačka je preopterećena. Evropa je preopterećena. Izraz „preopterećenost“ se javlja u skoro svakom medijskom komentaru i postoje dobri izgledi da će postati tabu godine. Ali uprkos preopterećenosti priliv izbeglica se neće prekinuti. Očajni ljudi koji se sa svojom decom otiskuju u brodovima nepodesnim za plovidbu ili se u desetinama guraju u kombijima, ne mogu se zaustaviti ogradama ili kontrolama na granici. Kao što je komesar Evropske unije Malmstrom jasno izjavila: „Ako bismo mi na granici podigli ogradu od 50 metara, očajni ljudi bi našli merdevine visoke 51 metar.“ Mehanizmi poput Dablinskog sporazuma ili propisa o sigurnoj trećoj zemlji moraju biti osuđeni na neuspeh u svetlu masa koje se nalaze u pokretu. U beznadežno prepunjenim i u svakom pogledu manjkavim kampovima koji se nalaze u susedstvu Sirije – Jordanu, Libanu, Turskoj – četiri miliona ljudi čeka šansu da pobegne od svojih nevolja. Da ne spominjemo skoro 13 miliona Sirijaca, koji su u sopstvenoj zemlji iz dana u dan izloženi užasima rata, koji žele da pobegnu na bilo koji način. Ako je Evropa preopterećena već sa nekoliko stotina hiljada izbeglica, da li će i kako izaći na kraj sa takvom neizbežnom seobom naroda?
Svi znaju da se jednom takvom stvarnom preopterećenju može izaći u susret samo preventivnim merama. One su na papiru, u komentarima i lepim izjavama već delimično date. Mora se investirati u humanitarni, socijalni i privredni ambijent zemlje porekla ove migracije. U slučaju da se u tome ne uspe u dovoljnoj meri, nesumnjivo će se u mnogim slučajevima pribeći ekonomskoj migraciji. Ali nezavisno od pitanja da li bi čuvenih 0,7% BDP-a bilo dovoljno, nije samo Austrija daleko od ovog cilja. Pomoć za izbegličke logore u susednim zemljama takođe je suštinski ispravan pristup koji može smanjiti trenutni pritisak. Za sada pomoć sigurno nije dovoljna, iako se političari poput Kamerona hvale, jer kamp ostaje kamp – mesto u kome mladi ljudi i porodice ne mogu zamisliti budućnost za sebe. Nisu slučajno izbeglice u Mađarskoj na svojim transparentima napisale „Nećemo u kamp“.
Još dramatičnija je situacija onih ljudi koji su se našli između zaraćenih strana u građanskom ratu, ili onih pod pretnjom džihadističkog terora. Kraj nasilja se ne nazire na horizontu. Uprkos napadima SAD i njihovih saveznika na jedinice Islamske države iz vazduha, i pored rizika da stradaju civili, teško će Islamska država biti prinuđena na povlačenje. ID kontroliše najmanje trećinu sirijske teritorije. Preostale dve trećine nalaze se pod kontrolom Asada i različitih opozicionih grupa, od Kurda iz „Slobodne sirijske armije“ do manje ili više radikalnih islamističkih grupacija zaključno sa ogrankom Al Kaide – Al Nusrom. Sve strane su teško naoružane i ne uzdržavaju se u svojim akcijama. Linije fronta se često neočekivano pružaju. Kod nas (u Austriji, prim. prev.) je slabo poznato da se hrišćanske milicije bore na strani sirijskog režima, jer od sekularnog režima očekuju više slobode i zaštitu od islamskih ekstremista. U svakom slučaju, pomoć je često nemoguće dostaviti u situaciji gde se svi bore protiv svih. Brojne međunarodne dobrotvorne organizacije su se povukle zbog opasnosti. Pobedu u ovom građanskom ratu ne može da zadobije nijedna strana. Takođe se ne može pobediti uz stranu podršku, koju Asadov režim dobija od Irana i Rusije, „Slobodna sirijska armija“ od zapadnih zemalja i razne islamističke grupacije od Saudijske Arabije. Islamska država može u svojoj oblasti neometano da divlja, jer se njeni protivnici nalaze u međusobnom sukobu i na taj način su njihove snage vezane.
Dakle, da li postoji šansa da se građanski rat okonča? Da li se on možda vodi poput besmislenog rata preko posrednika, po hladnoratovskom obrascu, sa mogućim učešćem ruskih kopnenih trupa? „Rešenja“, kako strateški eksperti sa Zapada predlažu, pre svega da se politički i vojno uhvati u koštac sa „problemom Asada“, a zatim se suprotstaviti ID, može samo doprineti novoj eskalaciji, odnosno dovesti do povećanog priliva izbeglica, bez prave promene statusa quo. Ako kao odgovor na rusku vojnu podršku Asadovom režimu sledi pojačana pomoć pobunjenicima od strane Zapada, rezultat će biti dalja eskalacija, više patnje civilnog stanovništva i novi talas izbeglica. Naravno, ova pat pozicija se može optimalno iskoristiti da se osude Rusija i Putin, koji podržavaju diktatora Asada uprkos njegovim akcijama protiv sopstvenog naroda. Ali od kakve je to korisiti, i da li se išta menja time? Sa hladnoratovskom retorikom se sve više udaljavamo od zadovoljavajućeg rešenja. Takođe je besmisleno raspravljati se da li je više izbeglica napustilo zemlju zbog Asada ili zbog Islamske države. Bilo kako bilo, ljudi to više nisu mogli izdržati. Činjenica je da oni koji beže od ID ne mogu pronaći sigurnost u drugom delu Sirije.
Ali bilo bi odlično kada bi se Rusija i Putin uključili. Uz rusku pomoć pre dve godine je sirijski režim bio prinuđen da preda svoje hemijsko oružje koje je uništeno u međunarodnoj akciji. Obama se svojevremeno za to zahvalio Rusiji. SAD se takođe mogu dogovoriti sa Rusijom u vezi sa novom rezolucijom Saveta bezbednosti o Siriji, kao što je to bilo u slučaju hemijskog oružja. Nuklearni sporazum sa Iranom nije se mogao postići bez učešća Rusije (i Kine). U oba slučaja radilo se o zajedničkoj pretnji i zajedničkim ciljevima, opasnosti od bojnih otrova i želji da se spreči širenje atomskog naoružanja. Putin i njegov ministar spoljnih poslova Lavrov su jasno označili zajedničku pretnju u Siriji (i Iraku): takozvanu Islamsku državu. Predložili su i zajednički tok akcije – borbu protiv ekstremističkog terora.
Po uzoru na uništenje hemijskog oružja i nuklearni dogovor sa Iranom, trebalo bi se usredsrediti na diplomatsku saradnju sa Rusijom radi postizanja političkog rešenja, kako bi se postigao mir u sirijskom građanskom ratu. Poslednji Putinov komentar na samitu Organizacije za kolektivnu bezbednost i saradnju, kao i Lavrovljev intervju mogu se interpretirati kao podrška Asadu; međutim, za razliku od Asada, koji sve protivnike denuncira kao ekstremiste, ove izjave jasno pozivaju na „široku koaliciju otpora ekstremistima“ u saradnji sa „sirijskim režimom, kurdskim milicijama, umerenom opozicijom i zemljama regiona.“ Početni korak jedne takve koalicije, koji je u isto vreme i pretpostavka upotrebe svih snaga protiv ID, predstavlja postizanje primirja u sirijskom građanskom ratu. Evropa bi profitirala sa smanjenjem priliva izbeglica. Primirje je jedini uslov za dalje političke razgovore svih učesnika (naravno, osim Islamske države). Što je veća otvorenost u pregovorima radi postizanja trajnog političkog rešenja, to su i veći izgledi na uspeh.
Ako bi se ovoga puta (nakon što je Ahtisari ignorisao ruski mirovni plan iz 2012, koji nije uključivao Asada) Sirija umirila i situacija sa ljudima u zemlji popravila, i na taj način stvorio podsticaj da se makar ljudi iz izbegličkih kampova u susednim državama vrate i počnu da rade na obnovi, moglo bi se ponovo uspostaviti međusobno poverenje između Evropske unije i Rusije. Postoji još jedna krizna tačka – Ukrajina – koja u sebi nosi klice novog izbegličkog talasa ka Evropi. Ne samo da je u Donbasu došlo do velikih razaranja, već je i cela Ukrajina privredno ruinirana. Ako to dovodi do beznađa, pogotovo među mladim ljudima, jasno je kuda će se oni okrenuti u isčekivanju novih perspektiva. Očigledno je da se ukrajinska kriza može rešiti samo saradnjom EU i Rusije. I jedno takvo rešenje obe strane hitno trebaju. Sankcije su nanele štetu i jednima i drugima i trebalo bi ih ukinuti u okviru zajedničke politike prema Ukrajini. Sigurno se situacija u Ukrajini ne može izjednačiti sa onom u Siriji; međutim, zajednički imenitelj je taj da se samo zajedničkim akcijama Rusije i Zapada može krenuti sa mrtve tačke. Jasno je da SAD u oba konflikta igraju važnu ulogu i da moraju biti uključene u proces. Ali Evropa ima svoje posebne interese, koje su često bliže ruskom gledištu nego američkom. Evropa u ovom konfliktu mora uzeti u obzir sopstvene interese.
To svako zna i skoro svako kaže. Problemi se mogu samo korenito rešavati. Evropa je sada izazvana da svoje reči pretoči u dela.
~~~
Valter Švimer, član Board of Trustees Instituta za javnu politiku