Vladimir Abramović: Otvaranje prvih Poglavlja

Međunarodna politika

Nedavno otvaranje Poglavlja u pregovorima Srbije sa Evropskom unijom pozdravljeno je kao veliki i važan korak na evropskom putu Srbije. U javnim obraćanjima državnih zvaničnika iznošene su ocene značaja ovog čina, koje su akcenat prvenstveno stavljale na mogućnost ekonomskog napretka, poboljšanje poslovnog ambijenta, pre svega imajući u vidu investitore, zatim povećanje stabilnosti i usklađivanje standarda i normi sa evropskim uzusima. Osim toga, bilo je i reči o težnji da se pripada grupi društava koja dele evropske vrednosti.

Iako je nagoveštaj mogućnosti za ostvarivanje kvalitetnijeg života nesumnjivo važan, smatramo da se pravi značaj nalazi u težnji našeg društva za postizanjem standarda i kvaliteta života kakav vlada u Evropi i razvijenom svetu.

Pravi značaj otvaranja Poglavlja nalazi se u tome što se srpskom društvu pruža prilika da, prolazeći kroz proces stabilizacije i pridruživanja, usvoji sistem vrednosti koji bi nam omogućio dostizanje kvaliteta života kakvom težimo. Šta se podrazumeva pod tim? Pre svega misli se na postulate moderne države i uređenog demokratskog društva, vladavinu prava, ličnu i imovinsku pravnu sigurnost, uređeno poslovno okruženje… Premda su navedeni pojmovi već bili u cirkulaciji u javnosti u prethodnim danima, u smislu da se govorilo o pridruživanju EU kao o mogućnosti kvalitetnijeg života, ali pre svega shvaćenog u materijalnom ključu, otvaranju prostora za investitore i investicije, kao i prepoznavanja Srbije kao pouzdanog evropskog partnera.

Iako je to nesumnjivo važno, želeli bismo da naglasak stavimo na potrebu dostizanja navedenih postulata jedne savremene moderne države, koji su potrebni našem društvu prvenstveno zbog nas samih.

Može se govoriti o postojanju pogrešnog utiska u našoj javnosti, ili bar kod većine građana, kako nas EU konstatno primorava da ispunjavamo razne zadatke, da preskačemo brojne lestvice, kao i da su pred nas iznova postavljaju teško dostižni uslovi. Jedan od uzroka ovakvom stanju leži i u srpskim medijima, koji često tendeciozno izveštavaju o EU, ili koji u najboljem slučaju svoje reportaže svode na tehničke izveštaje, bez dublje analize procesa i događaja. Nažalost, ne postoje emisije koje bi širem auditorijumu približile evropske vrednosti, ili analizirale način funkcionisanja država članica. Postoji potreba da se naša šira javnost upozna sa načinom života “običnog čoveka” u okviru EU, ali ne toliko u smislu kakva raznovrsnost životnih stilova mu je dostupna, već pre svega kako izgleda kvalitet života u društvu čije su institucije neupitne i koje funkcionišu. Posebno bi korisno bilo posmatrati kakav (i koliki) napredak na tom polju je ostvaren u zemljama istočne i centralne Evrope koje su pristupile Uniji na početku 21. veka.

Može se govoriti i o obavezi stručnjaka da, u saradnji sa medijima, objasne široj javnosti šta se tačno podrazumeva pod pojmovima “vladavina prava”, “tržišna privreda” i “novi svojinski odnosi”, pošto se stiče utisak da većini nije sasvim jasno šta ti termini zapravo znače. To je jedan od glavnih preduslova za širu društvenu podršku procesu stabilizacije i pridruživanja.

Postoji jasna potreba da se to nerazumevanje prevaziđe i da se na pravi način razume pitanje odnosa EU – država kandidat, kao i šta sve proces stabilizacije i pridruživanja podrazumeva, koliko traje, i šta se sve očekivalo od država koje su te uslove ispunjavale. Tek nakon jednog takvog objektivnog prikaza stanja, stekli bi se uslovi da se ranije navede predrasude i zablude razveju i stekne racionalniji stav prema procesu čiji je početak označilo otvaranje Poglavlja u pregovorima Srbije sa Evropskom unijom.

U osvrtu na našu današnju situaciju, može se reći da je u ovoj fazi srećna okolnost to što se proces izgradnje institucija i dostizanja standarda nalazi pod prismotrom partnera iz EU, jer nas na taj način dodatno podstiču i ohrabruju da radimo na tom procesu – što možda ne bismo radili tim tempom da zavisi samo od nas. A taj proces donosi i velike prednosti za nas, ne samo na unutrašnjem planu, već i na razvoj i negovanje dobrosusedskih odnosa i regionalne saradnje.

Sve gore navedene stvari u ovom trenutku ne stoje na visokom nivou na prostoru Zapadnog Balkana, a to se uz nedostatak tolerancije, koji se manifestuje u brojnim vidovima u svakodnevnom životu, nalazi u potpunoj suprotnosti sa osnovnim vrednostima na kojima je stvorena Evropska unija.

Možda se ovde nalazimo na pravom mestu da napravimo osvrt na same početke evropske integracije. Istorijski posmatrano, ideja evropskog jedinstva je stara nekoliko vekova, a njeni koreni se nalaze u srednjovekovnom shvatanju verskog (hrišćanskog) i duhovnog jedinstva kontinenta. Međutim, prvi uticajniji pokreti koji se zalažu za političko jedinstvo nastaju u godinama nakon Prvog svetskog rata. Stoga se može reći da proces evropskog ujedinjenja traje skoro čitav 20. vek. Od posebnog značaja bile su institucionalne inicijative za pomirenjem, poput francusko-nemačkog detanta 1924-1932, koji je svoju kulminaciju dostigao 1931. godine, kada je potpisan sporazum koji je uspostavio mehanizme za dalekosežnu integraciju ekonomija dve zemlje. Konačni cilj ovog ugovora bio je stvaranje carinske unije između Francuske i Nemačke, koja bi kasnije prerasla u evropsku federaciju. Ovaj sporazum anticipira pozniji trud na francusko-nemačkom pomirenju i saradnji koji su zaista i usledili nakon Drugog svetskog rata, čime su postavljeni temelji današnje Evropske unije.

Osim ovih institucionalnih inicijativa i okvira, značajno je istaći i postojanje takozvanih grassroots pokreta, inicijativa pojedinaca i istaknutih intelektualaca za sveobuhvatnom evropskom integracijom. Na ovom mestu možemo pomenuti samo neke, poput Tomasa Mana, Alberta Ajnštajna, Štefana Cvajga, Rajnera Mariju Rilkea i Konrada Adenauera.

Nažalost, tada preovlađujući duh nepoverenja između evropskih nacija, uspon ekstremnih ideologija i ekonomska kriza doprineli su neuspehu tih ideja u međuratnom periodu. Danas su počeci procesa evropske integracije poznati pre svega stručnoj javnosti, iako bi šira javnost zasluživala da zna da su prvi temelji evropskog jedinstva i saradnje zapravo postavljeni u periodu između dva svetska rata.

Međutim, taj kamen temeljac postavljen u međuratnom periodu pokazao se kao dovoljno snažan da preživi razdoblje nacizma i razaranja u Drugom svetskom ratu. On je svoju dalju nadgradnju ostvario osnivanjem Evropske zajednice za ugalj i čelik (sporazum potpisan 18. aprila 1951.) i, kasnije, Rimskim ugovorima (potpisanim 25. marta 1957.). Dok je unija evropskih država vremenom postajala sve više povezana, stanje na Zapadnom Balkanu se kretalo divergentnim kolosecima. Posledična dezintegracija jugoslovenske zajednice i ratovi koji su usledili dovele su do političke i ekonomske podeljenosti ovog prostora u obimu u kojem se možda do sada nikad nije nalazio. Stoga sadašnji proces stabilizacije i pridruživanja pruža jedinstvenu priliku za prevazilaženje ove podeljenosti i brisanje granica koje bi predstavljale uvod u razdoblje trajnog mira na prostoru Zapadnog Balkana.

Ostaje i nada da će čin otvaranja poglavlja uticati na prevazilaženje mentalnih barijera u samoj Srbiji i promeni ključa samorazumevanja, odnosno da će doprineti realizaciji u samoj Srbiji da ona (više) nije deo imaginarnog prostora između Istoka i Zapada ili čak Orijenta, sa svim implikacijama koji taj izraz nosi.

~~~

dr Vladimir Abramović, član Instituta za javnu politiku