J. E. Lane: Globalno zagrevanje kao evolucija: pobijanje dva ekstremna stanovišta

Životna sredina i zelena ekonomija

APSTRAKT

Na globalnim sastancima između Vlada prisutna je skrivena premisa međuvladinih i nevladinih organizacija da bi proces klimatskih promena mogao biti ne samo zaustavljen već i preokrenut, ako i samo ako bi konačno bio ustanovljen koordiniran set kontramera protiv globalnog zagrevanja. Na taj način globalno zagrevanje bilo bi stabilizovano na 2C, i sve zemlje bi smanjile svoje emisije gasova staklene bašte (u daljem tekstu GSB) polako ali konstantno tokom narednih decenija. S obzirom na troškove takvih mera, kaže se da bi superfond stvoren od strane bogatih zemalja umanjio opterećenje siromašnih zemalja u razvoju. Ovo je globalni mit koji u potpunosti zaobilazi fundamentalnu činjenicu da je istorija čovečanstva ušla u novu fazu – prosečna temperatura se povećeva i ekološke posledice imaju svi sistemi, biološki i socijalni. Ova faza podrazumeva novi put koji može da se završi sa 4C, 6C, možda i više. Svaka faza je rizičnija od prethodne jer je nepovratna, a verovatnoće su nepoznate.

UVOD

Biološki koncept evolucije je najmoćniji naučni alat koji ima snažnu empirijsku i teorijsku podršku. Proces globalnog zagrevanja mora biti posmatran kroz prizmu evolucije. Na taj način se mogu pratiti dva dominantna stanovištva u debati o klimatskim promenama, teorija o “Rogu izobilja” ili cornucopia sa jedne strane i predostrožnost sa druge strane. Evolucija je spora, a klimatske promene se uklapaju u taj okvir. U ovom radu, osvrnuću se na razvoj tokom prethodne dve decenije, kada je globalno zagrevanje i počelo da se oseća svuda. Prvo ću opisati klimatske promene kroz prizmu evolucije I povezati process globalnog zagrevanja sa konceptom evolucije. Pored toga, predstaviću nekoliko grafikona o GSB u nekoliko zemalja u kojima je BDP reper iz razloga koji će biti navedeni u tekstu.

EVOLUCIJA DRUŠTVENIH SISTEMA

Iako je evolucija bila predmet teorijskih razmatranja u društvenim naukama, posebno u ekonomiji i teoriji igara, ona nije postala okvir za analizu. Ona se ne uklapa u fokus na učesnika i njegov izbor ciljeva i sredstava, u sklopu veberijanske tradicije, ili na sociološki akcenat na društveni kontekst grupa, prema Dirkemu. Evolucija je makro-skup fenomena koji ne obuhvataju samo nameravano ponašanje ili stavove grupe, već i nepredviđene ishode, čak i one koji nisu očekivani od strane učesnika, činilaca i grupa.

Razvoj nije evolucija, zbog toga što je njegov vremenski raspon mnogo kraći i proces je modelovan kao delimično namenjen od strane nekih činilaca ili grupa. Stoga se može govoriti o ruralnom razvoju u Indiji nakon sticanja nezavisnosti ili o ekonomskom razvoju Kine nakon 1980, ali taj koncept se ne bi mogao konceptualno primeniti izraz “evolucija”. Za istoričare je vremenska perspektiva mnogo uža nego što evolucija zahteva. Na prmer, za pobedu kod Farsale se kaže da je bila ključni događaj u uspostavljanju diktature u Rimu, ali se ne može posmatrati kao evolucija prema nečemu poput pada rimske civilizacije.

Evolucija je koncept koji obuhvata vekove razvoja i koji ima pravac, što je izdvaja u odnosu na haos ili kružnu promenu. Evolucija ima polaznu tačku u vremenu, kao i određeno konačno stanje. Ona je makroskopska i obuhvata rezultat mnogih različitih događaja u ishodu koji niko nije planirao i koji je često neprimećen dok ga naučnici ne otkriju. U biologiji se sreće nekoliko vidova evolucije: život, vrste, homo sapiens itd. Može li se govoriti o evoluciji društvenih sistema?

Može se navesti nekoliko primera kada se govori o evoluciji sa naučnog stanovišta:

- Marksova predviđanja o evoluciji od agrarnog ka socijalističkom umesto ka kapitalističkom društvu

- Kantova ideja o krajnjem cilju čovečanstva u vladavini zakona, i na domaćem i na međunarodnom planu

- Džaredova interpretacija ljudske istorije od stadijuma lovaca-sakupljača do civilizacije vođene inovacijama u oblasti proizvodnje hrane

Takođe se mogu navesti teorije evolucije centralnih ljudskih ustanova poput tržišta i države, kao i moralne svesti u smislu integriteta, solidarnosti i poštenja.

Zapravo, teorije evolucije društvenih sistema dobijaju značajnu podršku od evolucione teorije igara, sa evolucijom saradnje i režima zajedničkih resursa, kao i altruizma. Evoluciona teorija igara istražuje razvoj prema evolucionoj stabilnoj strategiji – čisto ili mešovito evoluciono stabilnom stanju, često shvaćeno na apstraktan način. Ovde se usuđujemo da predložimo – dakako uslovno – da se tekući proces globalnog zagrevanja zapravo predstavlja evoluciju.

ARENIJUSOVA TEZA

U literaturi o klimatskim promenama otkriće mehanizma globalnog zagrevanja pripisano je švedskom hemičaru Arenijusu, koji je 1896. napisao članak “O uticaju ugljene kiseline u vazduhu na temperaturu tla”, u vezi sa zagađenjem vazduha na jednoj strani i porastom prosečne temperature na drugoj strani. On je jasno predvideo da do globalnog zagrevanja može doći zbog emisija ugljenika. On je verovatno previše naglasio efekte, budući da je porast sporiji nego što je on predvideo, iako je i dalje veoma opasan.

Arenijusova teza se može primeniti na evolucionu teoriju o čovečanstvu na planeti Zemlji, sa sledećim stupnjevima:

1) od homo habilisa do homo sapiensa

2) od lovaca-sakupljača do poljoprivrednog stadijuma

3) od poljoprivrede ka industriji

4) od industrijskog društva do post-industrijskog stadijuma sa klimatskim promenama, koje potiču od zagađenja vazduha proizvodnjom energije u industriji i gradskom životu

Ovde ćemo se fokusirati na poslednji stadijum, kada su masovna potrošnja energije i rast stanovništva ubrzali emisije GSB – vidi Dijagram 1.

Dijagram 1. emisije GSB, stanovništvo i BDP 1990 –

GHG emissions, population and GDP 1990 -

Izvori: vidi dole

Povećane emisije GSB su bile gotovo “furiozne” tokom prošle decenije, označavajući prelaz ka drugom stadijumu u evoluciji čovečanstva, tj. periodu klimatskih promena. Niko ne zna kako će se to završiti, ali u pitanju je nepovratna promena, koja utiče na sve vrste društvenih sistema. Osim toga, glavna problematika ovog novog evolutivnog stadijuma nije ekonomski rast i ekspanzija gradova, već sveobuhvatna zaštita okoline. A to postavlja osnovnu dilemu: kako pomiriti ekonomski razvoj i ekspanziju sa zaštitom ekoloških vrednosti?

Dijagram 1. pokazuje nezaustavljivu snagu ekonomskog razvoja, snažni rast BNP-a tokom prethodne decenije, koji je predstavljao titansku snagu. Može li čovečanstvo da pronađe način ekonomskog rasta koji je neutralan prema ekološkom integritetu ili održivosti? U slučaju da je moguće, kada će biti primenjen? Dijagram 1. pokazuje oštar rast emisije gasova staklene bašte u godinama nakon 1990, u obimu od 50 milijardi tona. U proseku, tokom 2012, svaki stanovnik Zemlje je vršio emisiju prema sledećoj formuli: emisija GSB = 8300*stanovništvo : R2=0,87. Životni stil ljudi meren prema BDP je glavni vinovnik tog povećanja: emisija GSB = 0,58*BDP : R2=0.53. Dakle, što je više ljudi i što oni više troše energiju za unapređenje životnog stila, ima više emisija GSB svih šest vrsta. Pošto se predviđa da će potrošnja energije nastaviti da raste u narednim decenijama, zbog ekonomskog rasta, pogotovu među siromašnijim državama, moramo se zapitati gde će se globalno zagrevanje stabilizovati: na 2C, 4C ili 6C, što bi imalo ogromne posledice po život na zemlji.

ŠTA SU ZAPRAVO POVRATNE INFORMACIJE?

Nema nade da će čovečanstvo izbeći klimatske promene, tako da je jedino relevantno pitanje koliko će se planeta zagrejati: 2C, 4C, 6C ili čak više. Globalno zagrevanje ima brojne negativne efekte na više sistema, prirodnih i društvenih. Na primer:

- okeani koji se ubrzano zagrevaju uz pojačanu kiselost

- pustinje koje se šire i nestašice vode praćene sušama

- nepredvidivo vreme sa El Ninjom, tajfunima i tornadima

- ekološke izbeglice iz oblasti ugroženih porastom okeana

- porast nivoa mora uz nepredvidive posledice za gradove i ekonomiju

Zajedno sa stanovništvom planete koje neprekidno raste i koje može dostići 9 ili 10 milijardi, klimatske promene će uticati na:

- globalne bio-sisteme različitih tipova, poput ugroženih vrsta itd.

- oskudicu u resursima

- nivo siromaštva

- sukobe između država

Da li se promena klime može zaustaviti i da li se povećanje emisija GSB može staviti pod kontrolu? Ne postoji prirodna negativna povratna sprega koja bi mogla da spreči proces zagrevanja. Postoji zapravo više pozitivnih povratnih sprega koji zajedno sa promenom klime i pritiscima na životnu sredinu prete da izazovu globalnu ekološku katastrofu sa nepredvidivim posledicama po čovečanstvo. Ovde će se raspravljati o inicijativama Vlada da smanje emisije GSB putem globalne koordinacije. Ono šta se želi, odnosno čemu se nada, može se videti na nekoliko primera iz različitih zemalja.

“ZAUSTAVLJANJE” EMISIJA GSB

Mnogo se govori o “zaustavljanju” ekspanzije GSB. Čak se i navodi da čovečanstvo ima nekoliko meseci ili godina da se spasi od ekološke katastrofe. U pozadini preti takozvana “Geja hipoteza” koja predviđa da će korenite promene u biosferi pratiti izumiranje naše vrste – videti Lavloka. Sa druge strane, tvrdnje da se 2C ili 4C mogu postići ako sada zaustavimo rast GSB. Šta je uključeno u ideju zaustavljanja GSB? Mora se napraviti razlika između nekoliko aspekata zaustavljanja zagađenja atmosfere:

- apsolutne ili relativne promene, prestanak povećanja ili stvarne redukcije

- poželjnost: da li ekonomska održivost ograničava ekonomski razvoj svih zemalja?

- izvodljivost: da li se to zaista može uraditi?

- dovoljnost: da li je zaustavljanje dovoljno za 2C, 4C ili 6C?

- energetska predviđanja

Kada budemo analizirali ova pitanja, koristićemo prirodni logaritam od GSB i BDP za svaku posebnu zemlju, pošto se radi o velikim brojevima.

I) Vrsta promene

Kada je kineska Vlada obećala da će smanjiti GSB u 2030. godini, onda je u pitanju relativni koncept promene, odnosno onaj koji u obzir uzima BDP. Pošto BDP raste svake godine, njegovo zaustavljanje ne znači da će se smanjiti količina GSG. Pogledati Kinu u Dijagramu 2.

Dijagram 2. Kina: GSB i BDP 1990 –

Dijagram 2. Kina

Izvor: vidi dole.

Kinesko obećanje da će od 2030. godine proporcija GSB prema BDP opadati ne znači da će ukupna količina GSB početi da opada. Pošto BDP mora da raste između 5 i 10 procenata u narednim decenijama u ovoj zemlji sa najvećom ukupnom emisijom, može se zapravo desiti da će GSB nastaviti da rastu – ali sporije! Stvari su potpuno drugačije kada se radi o stvarnim redukcijama. Da li se to može uraditi? Naravno, treba pogledati dva naredna dijagrama, za Nemačku i Švedsku.

Dijagram 3. Nemačka GSB i BDP 1990 –

Germany: GHG's and GDP 1990 -

Izvor: vidi dole

Uprkos ekonomskoj ekspanziji u proteklim decenijama, mnoge države su uspele da smanje GSB. Međutim, ukupne emisije su još uvek na visokom nivou i time doprinose ukupnom globalnom povećanju. Problem se jednostavno nalazi u tome da kada jedna zemlja smanji emisije, druge mogu da ih povećaju, tako da se beleži ukupno povećanje. U vezi sa nemačkom energetskom politikom, može se govoriti o ekološki nesolidarnom ponašanju, gde je Nemačka zatvorila sopstvene nuklearne centrale, ali planira da uveze energiju iz francuskih nuklearnih elektrana. Nemačka je takođe povećala korišćenje uglja, uvozeći ga iz Kolumbije i izazivajući ekološku štetu tamo. Pogledajmo sada Švedsku u Dijagramu 4.

Dijagram 4. Švedska; GSB i BDP 1990 –

Sweden: GHG and GDP 1990-

Izvor: vidi dole

Švedska bi mogla da posluži kao primer razvoja koji bi trebalo kopirati širom sveta. Međutim, Švedska ima veoma veliku emisiju GSB po glavi stanovnika, mnogo veću od Indije čak i sa redukcijama prikazanim u dijagramu. Osim toga, Švedska je zemlja sa malobrojnim stanovništvom, što znači da ove redukcije nisu značajne za celokupnu planetu.

II) Poželjnost

Zemlje u razvoju imaju jedan sveobuhvatni prioritet – da dostignu razvijene zemlje. One to mogu učiniti samo korišćenjem velikih količina energije kako bi podigle svoju ekonomiju. Ali ta energetska potrošnja rezultira povećanim emisijama GSB. Za sada se najveći broj zemalja u razvoju odlučio za ubrzani rast, bez obzira na posledice po okolinu. Stoga očekujemo povećanje GSB u dijagramima koji slede. Pogledajmo prvo dinamičnu zemlju u razvoju koja konačno “uzleće”, odnosno giganta Indoneziju.

Dijagram 5. Indonezija

Indonesia

Izvor: vidi dole

Može se uočiti jasan rastući trend emisija GSB, koji odražava ekonomski rast. Imajući u vidu njenu ogromno stanovništvo, ova zemlja je veliki zagađivač. Razmotrimo sada Pakistan.

Dijagram 6. Pakistan

Pakistan

Izvor: vidi dole

Trend je sličan u ovoj velikoj zemlji. Emisije GSB rapidno rastu zajedno sa ekonomskim razvojem.

Ako se okrenemo afričkom kontinentu, možemo očekivati brz rast emisija GSB, pošto stanovništvo brzo raste i postoji izražena težnja za zapadnjačkim načinom života.

Dijagram 7. Nigerija

Nigeria

Izvor: vidi dole

Države koje proizvode naftu imaju velike emisije GSB, na primer zemlje Persijskog zaliva. Nigerija se uklapa u ovu sliku i ona nas podseća na činjenicu da se rast GSB može nastaviti čak i ako je pre toga došlo da njegovog zaustavljanja.

Dijagram 8. Južna Afrika

South Africa

Izvor: vidi dole

Južna Afrika troši velike količine uglja za proizvodnju elektriciteta, što za posledicu ima oštri rastući trend prikazan u Dijagramu 8. Ona takođe predstavlja ekonomiju u razvoju koja pokušava da dostigne razvijene zemlje, s obzirom na njenu crnačku većinu.

III) Izvodljivost

Tačno je da su brojne inovacije omogućile smanjenje emisije GSB. Ali ova činjenica ne uzima u obzir da se istovremeno javljaju nove vrste korišćenja energije. Ovaj kasniji razvitak lako premašuje prvobitni razvoj situacije. Može se primetiti pad emisija GSB u nekoj zemlji, ali to nužno ne znači da je došlo do dugoročnog smanjenja. Zapravo, emisije se ponovo mogu povećati. Uzmimo primer Rusije (Dijagram 9). Ti podaci su donekle nepravilni, verovatno zbog neodgovarajućeg merenja, ali oni pokazuju da je moguće da emisije GSB ponovo počnu da rastu. Smanjanje emisija u Rusiji odražava veliku deindustrijalizaciju nakon pada Sovjetskog Saveza. I druge republike bivšeg SSSR-a imale su visoke emisije GSB, poput Kazahstana. Međutim, nedavno je Rusija ponovo postala veliki zagađivač, poput Kanade.

Dijagram 9. Rusija: GSB i BDP

Russia: GHG's and GDP

Izvor: vidi dole

IV) samodovoljnost

Da li je onda prestanak regulacije godišnjih GSB emisija dovoljan da se dostignu ključni ciljevi: 2C, 4C ili 6C? Odgovor je: ne! Prekid emisija u tom obimu neće zaustaviti globalno zagrevanje, jer se GSB nalaze na veoma visokom nivou i ne isparavaju dovoljno brzo. Dokle god postoje emisije GSB, globalno zagrevanje se rastavlja. Mogu li emisije GSB postati negativne? Ne, to nije moguće, imajući u vidu gore data energetska predviđanja!

Međutim, nužno je priznati da je globalno zagrevanje evolucioni fenomen koji čovečanstvo ne može zaustaviti, niti se može zaustaviti dekretima. Ono će obeležiti 21. vek i niko ne može tačno predvideti društvene ili političke posledice. Sa druge strane, može se razviti strategija prema klimatskim promenama, zasnovana na prihvatanju njene evolucione prirode. Ovaj stav je suprotstavljen dvema ekstremnim pozicijama u diskusiji o klimatskim promenama.

V) energetske projekcije

Energetske projekcije za globalnu ekonomiju imaju potpuno drugačije implikacije na izvodljivost. Pogledajmo neka predviđanja koja se tiču narednih decenija

Dijagram 10. Energetske projekcije

Diagram 10 - Energy projections

Izvor BP Energy Outlook 2015

Može se naravno debatovati o pretpostavkama koje stoje iza predviđanja o znatnom povećanju energetskih potreba u narednim decenijama 21. veka. Ali i dalje stoji da će rastuće stanovništvo sa nezasitim apetitom za poboljšanjem životnog stila izvršiti veliki pritisak na proizvodnju energije. Udeo dobijen iz obnovljivih izvora energije neće rasti vrtoglavim tempom, što će i dalje usloviti oslanjanje na fosilna goriva.

Postoje mišljenja da će ekonomski rast u budućnosti manje zavisiti od povećanja energetske potrošnje, ali to tek ostaje da se vidi. U svakom slučaju, energija i emisije idu ruku pod ruku. Potrebno je nekoliko značajnih tehnoloških otkrića da bi se ova veza raskinula, što bi dopuštalo veće korišćenje energije uz smanjene emisije GSB.

MANE TEORIJE “ROGA IZOBILJA”

Pozicija zastupnika ove teorije je da promena klime nije nastala zahvaljujući ljudskoj aktivnosti, ili da nije isplativo preduzimati skupe mere protiv nje. Prva argumentacija stoji u vezi sa ekonomistom Simonom i političkim naučnikom Vildavskim, koji odbacuju klimatske promene kao anomaliju i smatraju da su određeni trendovi slučajni. Danac Lomborg predstavlja drugu liniju kritike, jer tvrdi da je bolje preduzeti mere protiv vidljivih zala u današnjem svetu.

Teorija “Roga izobilja” je razvijena nasuprot tvrdnjama ekologa da će globalni resursi biti iscrpljeni, pogotovu zbog pritiska stalno rastućeg stanovništva. Stoga su zastupnici ove teorije tvrdili da životna sredina nije ugrožena ekonomskim razvojem koji proizvodi razna zagađenja, uključujući i trovanje hranom itd. Sa druge strane, ekolozi uvek preuveličavaju pretnje i štetu nanetu životnoj sredini.

Ključni spektakularni događaj ove konfrontacije je takozvana Simon-Erlihova opklada u vezi sa limitima resursa planete Zemlje. Međutim, kada se ova kritika zaštitnika životne sredine proširi i na debatu o klimatskim promenama, ona postaje logička greška. Zapravo, dostupni dokazi podržavaju hipotezu da se veliko globalno zagrevanje dešava sada, i to se ne može odbaciti na osnovu toga što se druge prognoze zaštitnika životne sredine nisu ostvarile.

Možda su zastupnici teorije “Roga izobilja” u pravu kada kažu da su ekolozi preuveličali opasnosti industrijalizacije, urbanizacije i kapitalizma. Može se pomenuti da je rizik od iscrpljivanja gasa i nafte u formi globalne Hubertove krive u potpunosti opovrgnut okretanjem ka eksploataciji škriljaca i gasnim poljima. Međutim, narativ o globalnom zagrevanju kao “uzroku svih strahova vezanih za životnu sredinu” je pogrešan. Klimatske promene su činjenica i pozicija zastupnika teorije “Roga izobilja” je jednostavno empirijski pogrešna.

NAIVNA VERA U MOGUĆNOST PREDUPREĐENJA

Ekologizam često gaji veru da se opasnosti po životnu sredinu mogu predvideti i sprečiti donošenjem političkih mera. Štaviše, ovakav naivan pogled na stvari zahteva da svaka aktivnost koja ima negativni uticaj na životnu sredinu bude smesta obustavljena, ili čim bude nanela štetu ljudima ili živim organizmima. Ovaj princip predupređenja je nedavno uveden u legislaturu. Međutim, on potcenjuje otpornost Prirode i precenjuje mogućnosti kreiranja javne politike. Neke vrste zagađenja mogu proći same od sebe i stoga nema potrebe raditi ništa. Ovde su zastupnici teorije “Roga izobilja” u pravu, jer trošak intervencije može premašiti korist. Osim toga, “potencijalna” opasnost je koncept koji se teško može primeniti u mnogim situacijama. Zagađenje se svakako dešava u određenom broju slučajeva i nije jasno na šta se “potencijalno” odnosi.

Razornija kritika protiv naivne mere u mogućnost predupređenja dolazi iz samog pristupa koji ona zagovara: pronađi problem, uradi nešto i biće rešen. Određeni problemi su praktično nerešivi, poput trgovine drogom, prostitucije i emisija ugljen-dioksida. Mora se živeti uz neke određene loše stvari, poput kriminala ili narušavanja životne sredine. Vera da se globalnim susretima mogu osmisliti mehanizmi formulisanja politike ili verovanje obećanjima vlasti da će smanjiti emisije GSB je u suprotnosti sa osnovnim postulatima društvenih nauka koje ističu jaz između priče i delovanja.

KOORDINACIJA U VEZI SA GSB: Globalni režim zajedničkih resursa?

Ostaje nam da raspravimo Montrealsku optimističku teoriju o režimima zajedničkih resursa koju je formulisao Ostrom sa saradnicima. Ona tvrdi da dobrovoljna saradnja između onih koji se suočavaju sa potencijalnim iscrpljivanjem zajedničkih resursa može dovesti do akcije da se oni zaštite. Primeri režima zajedničkih resursa dolaze iz zajednica koje štite vodne resurse, prava na ribolov i irigaciju. To su sve domaći primeri gde postoji država u ulozi sudije koja može da interveiše ako je potrebno. U međunarodnim odnosima međuvladine ili nevladine agencije nemaju ulogu arbitra, što znači da skup Vlada mora samostalno da upravlja režimom zajedničkih resursa. A to je problematično ako se uzmu u obzir teškoće kolektivne akcije: ponovno pregovaranje, varanje i transakcijski troškovi. Često se govori kako Montrealski protokol o ozonu predstavlja uspešan pokušaj koordinacije, ali ozonska rupa je još uvek tu.

Zanimljivo je da je teorija režima zajedničkih resursa izvedena iz Akselrodove nekooperativne teorije igara, koja tvrdi da saradnja može prevazići upotrebu meta-strategija, poput one “milo za drago”. Međutim, to je samo jedna od mnogih mogućih meta-strategija kada se strategija ponavlja uspešno. I ona ne sadržava takozvani Nešov ekvilibrijum ili pod-igru “savršeni Neš”. Proces globalnog zagrevanja je, poput svih formi ekološkog propadanja, ograničena sekvencijalna igra sa kratkovidim igračima. “Dezerterstvo” je preovlađujuća strategija, kao što je i bila decenijama nakon što je Stokholmska konferencija pokušala da započne režim zajedničkih resursa.

ZAKLJUČAK: Otpornost ispred evolucije

Proces globalnog zagrevanja je započeo otprilike u vreme kada ga je Arenijus modelovao, i traje neprekidno od tada. Čini se da se taj proces sada ubrzava, jer su GSB dostigli najviši nivo u proteklih nekoliko miliona godina. I još više će rasti u narednim decenijama, podstaknuti rastom stanovništva i ekonomskim razvojem. Ono što Vlade, međudržavne i nevladine agencije mogu da učine je smanjivanje brzine globalnog zagrevanja, ciljajući 2C, 4C ili više od 6C. Ali da li će se time nešto postići?

Ako je verovatni odgovor ne, onda će ljudi morati da se pripreme za promene koje će klimatske promene doneti – odgovor je izdržljivost: čekaj i vidi. Vlade i tržišta istrajno će praviti pauze za ekonomski razvoj, u lažnoj nadi da će se klimatske promene zaustaviti na 2C. Globalno zagrevanje će ići bar do 4C, a može dostići i 6C do sredine veka. To je početak nove ere za čovečanstvo, kada će ljudi morati da se racionalno prilagode ovom evolucionom procesu, uzimajući u obzir širenje pustinja, oskudicu vode i sve naglije promene vremena. Ljudi koji žive blizu okeana moraju da razmotre druge opcije, dok Vlade moraju da razviju strategije protiv poplava.

U isto vreme, tržišta će iskoristiti nove prilike koje stvara promena klime, poput novih i bržih plovnih pravaca, snažnijih klima-uređaja, novih vidova proizvodnje električne energije, uključujući i potragu za novim razvojnim regionima. Čovečanstvo će morati da živi sa oscilacijama temperature, porastom nivoa mora i većim pritiskom na okolinu i njenu floru i faunu. Rizik ove evolucije može biti porast temperature preko 6C, što može dovesti do smanjenja brojnosti ljudske vrste. Nedostatak vode je najveća pretnja.

Možemo se samo nadati da će tranzicija ka evolucionom koraku čovečanstva, koje se susreće sa klimatskim promenama, voditi ka tome da ekologija postane prioritet. Ali to je samo nada, pošto materijalne vrednosti uvek imaju prednost nad ekologijom, što je pravilo i kod običnih ljudi i kod Vlada, a nije slučaj samo sa anarhičnim ili društvima u razvoju.

IZVORI

GSB: World Resources Institute (Washington, DC)

BDP: World Bank (Washington, DC)

Stanovništvo: (1) United Nations Population Division. World Population
Prospects, (2) United Nations Statistical Division. Population and Vital
Statistics Report (za različite godine), (3) Census reports and other
statistical publications from national statistical offices, (4)
Euro stat: Demographic Statistics, (5) Secretariat of the Pacific
Community: Statistics and Demography Programme, and (6) U.S. Census
Bureau: International Database.

BP Energy Outlook 2015.

LITERATURA

Axelrod, R. (1984) The Evolution of Cooperation. New York: Basic Books.

Dominique Bourg and Alain Papaux (2015) Directional de la pensee ecologiste. Paris: Presses Universitaires de France.

Camerer, C.F. (2003) Behavioral Game Theory. Princeton: Princeton U.P.

Latiour, B. (2015) Face a la Gaia. Paris: La Découverte.

Elizabeth Kolbert (2015) La 6ieme extinction : Comment l'homme detruit la vie. Paris: La Librairie Vuibert.

Keohane, R.O. and Ostrom, E. (eds) (1994) Local Commons and Global Interdependence. Special issue of Journal of Theoretical Politics 6:4.

Lomborg, B. (2001) The Sceptical Environmentalist. Cambridge: Cambridge University Press.

Lomborg, B. (2007) Cool It: The Sceptical Environmentalist Guide to Global Warming. New York: Vintage Books.

Lomborg, B. (ed.) (2009) Global Crises, Global Solution: Costs and benefits. Cambridge: Cambridge University Press.

Lomborg, B. (ed.) (2010) Smart Solutions to Climate Change. Cambridge: Cambridge University Press.

Lomborg, B. (2013) How Much have Global Problems Cost the World?: A Scorecard from 1900 to 2050. Cambridge: Cambridge University Press.

Lovelock, J. (2000). Homage to Gaia: The Life of an Independent Scientist. Oxford University.

Nelson, R.C. and S. Winter (1982) An Evolutionary Theory of Economic Change. Cambridge, MA: Harvard University Press.

Ostrom, E. (1990) Governing the Commons: The Evolution of Institutions for Collective Action. Cambridge: Cambridge University Press.

Ostrom, E. (1992b): Institutions and Common Pool Resources. Journal of Theoretical Politics, 4(3): 243–245.

Stern, N. (2007): The Economics of Climate Change: The Stern Review. Cambridge: Cambridge University Press.

Wildavsky, A (1988): Searching for Safety. Piscataway: Transaction publishers.

Wildavsky, A. (1997): But is it really true? Cambridge: MA: Harvard University Press.

~~~

J. E. Lane, član Board of Trustees